22.02.2026
Već nekoliko godina obećavam rukovodstvu Adriafly kako ću doći u Herceg Novi na februarsko (mimoza) letenje, bez realizacije. Ove godine, Bogu hvala, ostvario sam svoju želju i dato obećanje.
Kad sam na viber grupi Adriafly pročitao poruku da su sreda i subota upotrebljivi za letenje, otpočeo sam sa pripremama za subotu. Ubedio sam moju suprugu da je vikend povoljan za putešestvije do mora. Naravno, dodali smo mi u tu akciju i obilazak rodbine na Kolašinu te tako pojačasmo zadovoljstvo dugog puta. Nije lako napraviti preko 900km vožnje tamo i nazad ali vredelo je.
Zbog mog lose isplaniranog polaska sa Kolašina u subotu ujutru, kasnio sam u startu, a moja nervoza i kašnjenje se samo povećavalo kako sam se približavao Herceg Novom. Dušan je bio strpljiv i čekao me je u Igalu, dok je ekipa obavila brifing na sletištu i krenula put poletišta. Odmah po dolasku odlazimo na sletište da se upoznam sa procedurom sletanja, nema improvizacije.
Dok nas Rada vozi ka Dizdarici, Makso javlja sa poletišta levi bočni vetar. Dobro je, ne kasnim puno. Stigosmo i mi na poletište da malo sačekamo ispravljanje pravca vetra. Na poletištu Dizdarica, puno letača i gostiju. Atmosfera prava drugarska, oseti se to odmah. Čekanje olakšavaju Radine priganice (uštipci) čiji se ukus sa odličnog popravlja na vrhunski jer se konzumiraju na poletištu.
Dok se čeka na povoljan vetar, iskoristih priliku da obiđem kamenjar oko vidikovca i česme gde smo pre nešto više od tri decenije prvi put poletali za Mimoza fest. Tek sada vidim Koliko smo bili hrabri i ludi (puni samopouzdanja).
Na poletištu se pričaju svakojake letačke priče, kod mene uglavnom vezane za istoriju. U toj priči gubim fokus i tek slučajno primetih da se Dušan sprema za poletanje, tu su Draško i Makso odmah iza njega. Počnem i ja pripremu moje opreme. Sve je raspareno, spor sam, dekoncentrisan; uuuh oseća se nedostatak trenaže i uticaj debelog zimskog sna. Plodovi tog sna i umora su se potvrdili na poletanju. Falširao sam nekoliko puta. Žaro saopštava informaciju malo pre mog poletanja da je zapadno u selu Kameno krenula kiša. Žurim sa poletanjem koliko mogu.
Najzad sam u vazduhu, lep je osećaj biti iznad poznatih stena, ima još termike iako je sve oblačno od mora do planina. Draško i Makso su već jako visoko i kreću se ka vrhu Okapavica. Dule je nakon jedrenja uveliko na putanji ka Igalu. Počinjem da centriram termiku ali ne ide tako kako sam navikao. Nije termika problem, već moje ruke nemaju kontinuitet. Izvrteh par krugova tek da nadvisim poletište. Par orlova je tu iznad Dizdarice, vidim da se povlače ka Žlijebima, pa rekoh idem i ja. Usmerih Enza ka moru, vidim jako visoko Draška i Maksa, ispred mene su sa istim kursom. Emocije ne mogu mirne, sećanja naviru, upoređujem sve sa utiscima od ranije, teren, vazduh more, krilo. Pravim par selfi fotografija te krenuh za Draškom i Maksom malo dublje u more.
Lepota je biti iznad zaliva i pogledati ka Radoštaku, sada sam siguran da dobacujem do sletišta. Makso vrti spiralu da smanji visinu, međutim kako je pošao niz vetar podiže ga termika pa ja sa solidnim nisponom krećem ka finalu pre njega. Slab vetar sa mora znači, doći niže. Procena mi je slaba, a strah od kraćenja i prepreka je bio prisutan sve vreme. Uuuh kapiram da se situacija naglo menja, nemam baš prostora za zmejke pa sa većom visinom od potrebne kočim Enza do stabilnog stola što nije baš pedagoški. Na sreću sve je dobro slećem na travu ali trapavo kao pelikan, na sedište. Ma samo kad je sve dobro prošlo, prezadovoljan sam. Ubrzo sleće Makso, posle njega narandžasto krilo. Jooj jako je nisko. Pilot reaguje trezveno i sleće na put pre parkića. Ko je to? Upitah, odgovor je bio kratak: Kiki. Za kratko vreme sleću svi koji su poleteli, nismo se baš proslavili (osim Dušana, kapa dole). Ekipa sa poletišta javljaja jaku kišu tj. pljusak i povratak u Igalo.
Brzo se okupismo u parkiću, svi letači: Stefan, Radun, Draško, Žaro Dragan, Beni, Đalko, Vesko, Profa, Kiki, Željko, Risto, Maksim i ja. Ubrzo stižu logistika i gosti: Rada, Dana, Milica i Ilija. Ako sam nekog nehotice ispustio oprostite.
Mladi i energični domaćini očas posla sklopiše stolove pune hrane i pića. Iz kafanskih predmeta sam vazda imao jedva prelaznu ocenu pa neću nabrajati sve đakonije. Po mom sudu, bilo je svega i odviše. Pridružili su nam se neki klinci slučajni prolaznici i prijatelji Kluba. Uz klopicu (pita sa sirom je planula kao munja) i piće smo se družili i čavrljali kao rod rođeni. Bilo bi još druženja da nas hladnoća i kraj dana ne poćeraše na zasluženi odmor.
Neko će reći, ,,zar samo jedan let a toliki put?’’ Verujte na reč, znao sam nekada i duže putovati zbog jednog ali vrednog leta. Nije u pitanju samo let, pozitivna energija i druženje su značajke koje taj let čine jedinstvenim i nezaboravnim.
Dugujem ogromnu zahvalnost, svima koji su me ubedili da dođem i članovima kluba koji su učestvovali u oragnizaciji letenja i druženja.
Do novog druženja želim vam svako dobro i bezbedna sletanja.
Gugi
0 komentara