{"id":4252,"date":"2026-01-05T16:29:59","date_gmt":"2026-01-05T16:29:59","guid":{"rendered":"https:\/\/adriafly.me\/?p=4252"},"modified":"2026-04-01T16:55:16","modified_gmt":"2026-04-01T16:55:16","slug":"gugijeve-price-iz-vazduha","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/adriafly.me\/en\/gugijeve-price-iz-vazduha\/","title":{"rendered":"Chronicle of a Flight \u2013 Gugi\u2019s Stories from the Air"},"content":{"rendered":"
\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Chronicle of a Flight \u2013 Gugi\u2019s Stories from the Air<\/strong><\/h2>\n\n\n\n

Adriafly dokumentarni serijal<\/strong><\/h4>\n\n\n\n

Ideja o ovom serijalu rodila se iz prijateljstva koje traje skoro dvije decenije.
Do\u0161la je iz potrebe da se pri\u010de koje sam slu\u0161ao godinama, voze\u0107i se od poleti\u0161ta do poleti\u0161ta, i poslije letova negdje zabilje\u017ee.
Pri\u010de koje prepri\u010davam, ali i dalje slu\u0161am od meni dragih ljudi, ljudi koji su me nau\u010dili i obilje\u017eili moje letenje: Gugija, Bujketa, Duleta, Marka.
Danas, oni su \u010dlanovi mog kluba.
 
Ve\u0107e priznanje nisam mogao dobiti.

<\/p>\n\n\n\n

Kroz li\u010dna iskusta i doga\u0111aje na\u0161eg \u010dlana – legendarnog Zorana Petrovi\u0107a – Gugija<\/strong>, ovaj serijal \u0107e pratiti put paraglajdinga onakav kakav je bio do danas.

Gugi \u0107e govoriti o vremenu kada je sport tek tra\u017eio svoj oblik, o svojim po\u010detcima i ljudima koji su zajedno sa njim rasli; o vremenu kad se letjelo iz \u010diste radoznalosti, njegovim prvim poku\u0161ajima i improvizacijama, istra\u017eivanju novih terena, do takmi\u010denja, dru\u017eenja, velikih letova, gre\u0161aka i vrhunskih rezultata.<\/p>\n\n\n\n

Ovaj serijal ne\u0107e biti samo hronika sporta, ni pri\u010da o jednom \u010dovjeku, ve\u0107 i hronika ljudi, odnosa, odluka i vremena koje se pamti.<\/p>\n\n\n\n

Slijedi pri\u010da o paraglajdingu kod nas, ispri\u010dana iz prve ruke i bez uljep\u0161avanja.<\/p>\n\n\n\n


Uz du\u017eno po\u0161tovanje i duboki naklon:
Du\u0161an Stevovi\u0107<\/p>\n\n\n\n

Dokumentarni serijal kluba Adriafly<\/em><\/p>\n\n\n\n

Pripovijeda: Zoran Petrovi\u0107 \u2013 Gugi<\/strong><\/p>\n\n\n\n

\n\n\n\n
\n

POGLAVLJA:<\/p>\n<\/blockquote>\n\n\n\n\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Ludi kamen ili po\u010detak???<\/strong><\/h2>\n\n\n\n
\n\n\n\n

\u201eKad nismo znali da ne znamo\u201c<\/strong><\/h3>\n\n\n\n

Do\u0111e vreme kada sam sebi postavim isto to pitanje: Kako je sve po\u010delo?<\/strong>

Imam toliko odgovora da vi\u0161e ne znam koji je pravi.
Kao kada me moj dobri kom\u0161ija zamoli da mu izaberem kolica najlep\u0161eg \u0161ljunka, a ja u dvori\u0161tu imam gomilu od 20 kubika. Kako da odaberem ba\u0161 ta?<\/p>\n\n\n\n

U to vreme volja, tj. motivacija ili <\/strong>\u017e<\/strong>elja, kod mene je bila ogromna i presudna.<\/strong><\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Slika 2: Aero-klub ,,Mihajlo Petrovi\u0107, sportski aerodrom, deo padobranske ekipe pre skoka u leto 1986. Na slici (sleva na desno): pilot Radovan Kostovi\u0107 – Pepi, Miodrag Ivanovi\u0107 – Mi\u0107o, ja i Srboljub Negovanovi\u0107 – Srbo<\/em><\/em><\/p>\n\n\n\n

Kao tinejd\u017eer, jedrili\u010dar i padobranac u Aeroklubu \u201eMihajlo Petrovi\u0107\u201c u Kraljevu, mislio sam da znam dosta, a posle nekoliko takmi\u010denja u SFRJ mislio sam da znam sve o letenju, ili ba\u0161 puno. Ni dva otvaranja rezervnog padobrana mi nisu pomutila takve misli. Bio sam okru\u017een sve kvalitetnim sportistima \u2013 skija\u0161ima, biciklistima, padobrancima, rezultat \u2013 samopouzdanje veliko kao Alpi.<\/p>\n\n\n\n

<\/p>\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Slika 3: Sportski padobranci iz Beograda i Kraljeva pred no\u0107ni skok. Aerodrom Lisi\u010dji Jarak 1988. Zaniljivo je da su \u0161estoro padobranaca sa ove slike kasnije leteli paraglajdere.<\/em><\/p>\n\n\n\n

Ideja o spu\u0161tanju padobranom sa planine kr\u010dkala se godinu i vi\u0161e. Na televiziji prenos skija\u0161kih skokova \u2013 \u201epadobranac\u201c tr\u010di niz strmo dosko\u010di\u0161te skakaonice i padobranom prizemlji ispred publike. \u201eAuuuh, nema skoka iz aviona! Ovo je za mene, moram da probam.\u201c<\/p>\n\n\n\n

Znanje o toj vrsti padobranskog letenja bilo je veoma oskudno. Ne, nisam bio hrabar, nisam bio nikakav stru\u010dnjak. Imao sam ideju i \u017earku \u017eelju. U\u010dio sam u hodu, kako sam znao i umeo, na bazi prethodno ste\u010denih znanja i iskustava.

<\/p>\n\n\n\n

Pozajmio sam iz aerokluba padobran-krilo PS-11 i oti\u0161ao na ski-stazu na Go\u010du. Prvi poku\u0161aji su bili bezuspe\u0161ni. Padao sam, klizao, sa sme\u017euranim padobranom i ni\u0161ta. Joj, razo\u010daranje, ali nije bilo za odustajanje. Shvatio sam da bi trebalo mu\u0107nuti glavom, analizirati i ispraviti gre\u0161ke.<\/p>\n\n\n\n

Razo\u010daranje je trajalo kratko. Odustajanje nije bilo opcija.<\/p>\n\n\n\n

I tako je krenulo, kao prirodan nastavak onoga \u0161to sam u tom trenutku znao o letenju.<\/p>\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

 Slika 4: Kopaonik, Suvo Rudi\u0161te, <\/em>poku\u0161aj<\/em> <\/em>postavlj<\/em>nja<\/em> Paraplejn-Kluz za let na ski stazi Stara Duboka, 18.12.1988.<\/em><\/p>\n\n\n\n

Tada nije bilo interneta, ni gotovih odgovora. Osnov za pobolj\u0161anje nivoa teorijske pripremljenosti i br\u017ee napredovanje ka bezbednom nivou leta\u010da sam dopunjavao onim \u0161to mi je bilo dostupno: skicama, fotografijama po nekim \u010dasopisom o padobranstvu – popularnim \u010dasopisom za zmajare ,,Dranchenfleger<\/em>\u201c<\/em> magazin<\/em>, kao i sopstvenim razmi\u0161ljanjem.
Ponovo bih pregledao fotogrfije, dijagrame i krenuo u nove poku\u0161aje.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n

Slika 5. Naslovnice <\/em>,,Dranchenfleger<\/em>\u201c<\/em> <\/em>magazina iz 1985. i ,,Parachutist\u201c magazina iz 1982.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Slika 6: Kopaonik, Suvo Rudi\u0161te, uspe\u0161no podignut i postavljen Paraplejn-Kluz za let na ski stazi Stara Duboka, 18.12.1988<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

Bio je to pionirski posao, bez garancija i bez pre\u010dica. Imao sam osnovu, ose\u0107aj za vazduh, ali ne i iskustvo za ovakav na\u010din letenja.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

U\u010dio sam uglavnom kroz li\u010dno iskustvo i poku\u0161aje, kombinuju\u0107i ono \u0161to sam ve\u0107 znao sa onim \u0161to sam otkrivao u praksi, vi\u0161e oslanjaju\u0107i se na gre\u0161ke i zaklju\u010dke iz njih nego na gotovu teoriju.<\/p>\n\n\n\n


Ali \u017eelja je vukla napred\u2026<\/p>\n\n\n\n

\n

POGLAVLJA:<\/p>\n<\/blockquote>\n\n\n\n\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Sa skijali\u0161ta u visine<\/strong><\/h2>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

Nakon tog po\u010detnog zanosa, do\u0161ao je trenutak kada je krilo prvi put stvarno krenulo iznad glave<\/strong>.<\/strong><\/h3>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

<\/strong>
Slika 1.<\/em><\/strong> Let na Kopaoniku sa krilom Manta, Gobelja\u2013jug, 22.12.1989. Snimio: Nenad Tati\u0107 \u0106ata. U pauzama kada nije bilo ski-\u010dasova zbog deficita snega, odmah je bilo leta\u010dkih aktivnosti.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

Kluz Paraplejn i PS-11 \u2013 prvi koraci<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Iako sam ve\u0107 ranije leteo jedrilicu i skakao padobranom, let paraglajderom doneo je novi ose\u0107aj vazdu\u0161ne \u201edragosti\u201c.
Prva poletanja sa Kluz\u2013Paraplejnom bila su nezaboravna, a prvi letovi carski, na ski-stazi Stara Duboka. Svako novo poletanje nosilo je neizvesnost: ho\u0107u li dobro povu\u0107i gurtne, kako \u0107u komandovati da uzletim. Vukao sam prednje gurtne veoma sna\u017eno; krilo je uglavnom izlazilo na stranu i otimalo se svom snagom. Naravno, nisam oskudevao ni u ja\u010dem vetru. Tada nisam znao da je snaga ruku obrnuto proporcionalna kontroli i mekanom odzivu krila \u2014 \u0161to ja\u010de vu\u010de\u0161, krilo se vi\u0161e buni. To sam u\u010dio u hodu. Sam let je ve\u0107 bio nagrada \u2014 du\u017eina i visina nisu bile va\u017ene. Ose\u0107aj tre\u0107e dimenzije bio je veli\u010danstven.<\/p>\n\n\n\n

Nedostatak sedi\u0161ta re\u0161io sam ve\u0107im prepravljanjem sistema veza rashodovanog padobrana za jedrili\u010dare PPJ.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n


Slika 2.<\/em><\/strong>Kopaonik 1990, poleti\u0161te Srebrnac (danas Orlove stene).<\/em> Zoran Krsti\u0107 Krd\u017ea i ja u pripremi za poletanje; pomo\u0107nik nam je bio Mirko Krd\u017ei\u0107, vlasnik Ski Doo firme za iznajmljivanje ski-sanki. Njegovo sedi\u0161te je prepravljeni sistem veza sa klik-kop\u010dama, moje bez njih \u2014 sa komplikovanijim ulaskom, da bih u\u0161tedeo na te\u017eini. Iako nije bilo interneta, trudio sam se da informacije prona\u0111em u \u010dasopisima i video-materijalima. Na osnovu iskustva iz aerokluba i sa Ma\u0161inskog fakulteta odlu\u010dio sam se za razne improvizacije na opremi, najvi\u0161e na sedi\u0161tu. Sve sam odmah isprobavao u realnim uslovima \u2014 ve\u0107ina je funkcionisala i ostala u eksploataciji, a ono \u0161to nije dalo dobre rezultate bilo je promptno uklonjeno.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

Te prepravke bile su moj prvi ozbiljniji ulazak u servisne radnje na paraglajding opremi. Bilo ih je mnogo i toj temi bih se posvetio detaljnije u nekoj od narednih pri\u010da.<\/p>\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n


Slika 3.<\/em><\/strong>Kopaonik, zima 1988\/89. Snimio fotograf ski-\u0161kole.<\/em> Rukovodioci ski-\u0161kole i ski-centra Genex imali su sluha za novotarija (cirkuske ta\u010dke), pa su me anga\u017eovali da svakog petka, na najfrekventnijoj ski-stazi Karaman Greben, demonstriram let padobranom. Da bih izvukao potrebnu finesu za dolet do ski-restorana, koristio sam pogonsku vu\u010dnu silu dva skija\u0161a ili motorne sanke.<\/em><\/p>\n\n\n\n

Rukovodioci ski-\u0161kole i ski-centra Genex imali su sluha za novotarije (cirkuske ta\u010dke), pa su me anga\u017eovali da svakog petka, na najfrekventnijoj ski-stazi Karaman Greben, demonstriram let padobranom. Da bih izvukao potrebnu finesu za dolet do ski-restorana, koristio sam pogonsku vu\u010dnu silu dva skija\u0161a ili motorne sanke.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n


Slika 4.<\/em><\/strong>Kopaonik, ski-staza Karaman Greben, 06.01.1989. Poletanje uz pomo\u0107 \u0161lepa dvojice skija\u0161a. Snimio fotograf ski-\u0161kole Genex. Na slici je uo\u010dljiv konop za \u0161lepanje ispred leve skije.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

Ve\u0107ina letova u po\u010detku bila je sa skijama, ali je bilo i letova bez njih \u2014 ponekad u planinarskim gojzericama, ponekad u skija\u0161kim cipelama.<\/p>\n\n\n\n

Pro\u0161le su dve godine od prvog poletanja sa PS-11.<\/p>\n\n\n\n

\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

Manta<\/strong><\/h2>\n\n\n\n

Uuuh\u2026 kada ne\u0161to \u017earko \u017eeli\u0161, cena je najmanje bitna.<\/p>\n\n\n\n

Na Dr\u017eavnom prvenstvu SFRJ u klasi\u010dnom padobranstvu u Osijeku, leta 1988, mnogo sam pri\u010dao sa Darkom Svetinom o svojim \u201eludorijama\u201c na Kopaoniku. Odmah mi je dao telefonski broj Sandija i sve preporuke za kupovinu opreme. Sandi Marin\u010di\u010d<\/a>, paraglajding veteran, je tada vodio pionirsku bitku razvoja ovog sporta – noviteta na podru\u010dju Slovenije.<\/p>\n\n\n\n

Sandi mi je preporu\u010dio Mantu<\/em>, krilo srednje klase, tada tek oformljene DHV-2 kategorije. Manta mi je bila potpuno nepoznata. U to vreme imao sam prospekte firmi Northsales i Firebird, ali je Sandi, kao mentor i diler, preporu\u010dio upravo ovo krilo \u2014 i sam iskusan padobranac, znao je koje \u201euro\u0111ene\u201c gre\u0161ke padobranci mogu da prave. Progres je bio va\u017eniji od performansi.<\/p>\n\n\n\n

Nisam se pokajao \u2014 to je bila prava preporuka za mene.<\/p>\n\n\n\n

Cena Mante bila je oko 2400 DM, bez ranca i sedi\u0161ta. Za te pare mogao sam da kupim polovan auto. Me\u0111utim, zahvaljuju\u0107i radu u ski-\u0161koli Genex, to sam sebi priu\u0161tio bez problema.<\/p>\n\n\n\n

U tom periodu imao sam jo\u0161 nekoliko ispita i diplomski rad na fakultetu. Kada je krilo stiglo iz Slovenije, svi drugari i kolege sa kojima sam spremao ispite morali su da vide to \u010dudo tehnike. Prvi dodir i miris bili su ne\u0161to potpuno novo. \u0160u\u0161kanje krila \u2014 potpuna novost. Iako su kanapi bili od poliestera, bili su znatno tanji nego oni na koje sam bio naviknut. Najlonska oja\u010danja na rebrima, tanji aeroprofil, aproksimacija elipse u projekciji krila \u2014 jednostavno, bio sam o\u010daran novom igra\u010dkom.<\/p>\n\n\n\n

Prva proba bila je na obli\u017enjem brdu \u0106ava, a prava visinska proba usledila je nekoliko dana kasnije na Studenoj planini.<\/p>\n\n\n\n

Manta je bila krilo za napredovanje i u\u017eivanje \u2014 ne vrhunsko, ne takmi\u010darsko. Imala je lep, progresivan odziv na komande i dobro izbalansiran pritisak, sa manjom vitko\u0161\u0107u, pa je u letu bila veoma stabilna. Bila je osetljivija od Paraplejna ili PS-11; \u010deste asimetrije su mi se de\u0161avale u fazi podizanja i poletanja, dok je pritisak bio manji.<\/p>\n\n\n\n

Prvog novembra 1989. na Kopaoniku, pri ja\u010dem jugozapadnom vetru, fal\u0161irao sam podizanje krila najmanje pet puta. Drugar Sa\u0161a Mila\u0161inovi\u0107 Kinez, vrsni skija\u0161, vi\u0161e nije mogao da mi poma\u017ee u razvla\u010denju krila, pa mi je predlo\u017eio da se malo odmorim, a da on poku\u0161a. Naravno \u2014 njemu je uspelo iz prvog poku\u0161aja. \u010covek nikada pre toga nije pri\u0161ao ni padobranu ni paraglajderu. Meni je to bila bruka i sramota, ali sam nau\u010dio va\u017enu lekciju: ne\u017enije sa rukama. To me je dodatno motivisalo da u\u010dim preciznije i temeljitije.<\/p>\n\n\n\n

Prvi ozbiljni letovi sa Mantom bili su na Studenoj planini krajem 1989. Srce je bilo prepuno radosti pri svakom poletanju. Nije bilo straha \u2014 samo samopouzdanje, ushi\u0107enje i nezaboravna lepota. Pozitivna energija bila je \u201ekao Alpi\u201c. Koliko sekundi ili minuta \u2014 nije bilo va\u017eno. Va\u017eno je bilo bezbedno sletanje.<\/p>\n\n\n\n

Na tom poleti\u0161tu nisam ponovio nijedan let do danas; samo sam ga kasnije nadletao u lokalnim preletima.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n


Slike 5 i 6.<\/em><\/strong>Prvi letovi sa krilom Manta na Studenoj planini, oktobar 1989. Nisam imao pojma o okrenutom startu \u2014 okret je bio spontan, radi korekcije podvijene desne strane krila.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n


Slike 7 i 8.<\/em><\/strong>Letovi na Studenoj planini 1989. Sedi\u0161te i kaciga bili su mi \u201enajbolji\u201c delovi opreme \ud83d\ude0aSnimio: Sa\u0161a Mila\u0161inovi\u0107 Kinez.
(Satiri\u010dno napisano \u2014 kacigu nisam dugo nosio jer sam smatrao da mi smanjuje vidokrug i ose\u0107aj. Sedi\u0161te tako\u0111e nije bilo udobno pri du\u017eim letovima.)<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\n\n\n\n

Dru\u0161tvo<\/strong><\/h2>\n\n\n\n

Po\u010deo sam da \u201einficiram\u201c kolege skija\u0161e iz ski-\u0161kole Genex, pa su mi se neki ubrzo i pridru\u017eili. Verovao sam da su svi u\u010ditelji dovoljno pametni i motori\u010dki sposobni da to probaju.<\/p>\n\n\n\n

Neboj\u0161a \u0110or\u0111evi\u0107 Neba ubrzo kupuje krilo EQ Sport. Za njim po\u010dinju da lete Nenad Tati\u0107 \u0106ata, Miodrag Buji\u0107 Bujke, Sa\u0161a Mila\u0161inovi\u0107 i jo\u0161 nekolicina.<\/p>\n\n\n\n

U dru\u0161tvu je sve bilo lep\u0161e i lu\u0111e.
Zoran Krsti\u0107 Krd\u017ea bio je stalno prisutan kao snimatelj, a ubrzo je i on po\u017eeleo da se oproba u letenju.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n


Slika 9.<\/em><\/strong>Kopaonik, Zoran Krsti\u0107 Krd\u017ea i ja u letu sa Suvog Rudi\u0161ta (jugozapad). Snimio: Neboj\u0161a \u0110or\u0111evi\u0107 Neba.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

Na\u0161a ski-\u0161kola okupljala je tridesetak probranih vrhunskih skija\u0161a; neki su bili i takmi\u010dari, ve\u0107ina akademski obrazovana na Fakultetu za fizi\u010dku kulturu. Bio sam presre\u0107an \u0161to sam izabran za \u010dlana tog kolektiva. Od rukovodilaca do najmla\u0111eg instruktora \u2014 svi su bili sportisti, entuzijasti, hrabri, uporni i fizi\u010dki spremni. Ve\u0107ina je govorila bar jedan strani jezik. Profesionalni odnos prema svemu \u0161to se de\u0161avalo u ski-centru, pa i prema meni, bio je bez izuzetka.<\/p>\n\n\n\n

Uvek sam mogao da ra\u010dunam na ogromnu pomo\u0107 u organizaciji, snimanju i prezentaciji letova u ne\u010demu \u0161to je tada bilo potpuno novo.<\/p>\n\n\n\n

Stvarno smo bili sportska elita \u2014 ali to je posebna pri\u010da.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Slika 10.<\/em><\/strong>Ski-\u0161kola Genex, zima 1988\/89.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

To vreme okupljanja ekipe bilo je zaista posebno. Ve\u017eu me divne uspomene, pune radosti i smeha, ali i poneke napete situacije koje nisu uvek imale uspe\u0161an ishod. One su i dan danas tema na\u0161ih pri\u010da.<\/p>\n\n\n\n

Tokom jednog rutinskog leta na ski-stazi Stara Duboka za\u010duo sam zvuk omiljenog helikoptera Mi-8. Pilot je \u017eeleo da pozdravi goste ski-centra i preleteo je preko hotela. Odmah sam skrenuo 90 stepeni udesno, da se \u0161to vi\u0161e udaljim od mogu\u0107e turbulencije. Pilot me je na vreme uo\u010dio i pre\u0161ao u penju\u0107i let. Kada sam video da se udaljava i da krilo mirno leti, oti\u0161ao sam na sletanje.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n


Slika 11.<\/em><\/strong>Kopaonik, januar 1990, ski-staza Stara Duboka \u2014 slu\u010dajni susret sa helikopterom Mi-8. Snimio: Zoran Krsti\u0107 Krd\u017ea.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

U nekim letovima prolazio sam vrlo blizu vrhova jelki. Jednom sam pogre\u0161no procenio i i\u0161ao pravo u vrh visoke jele. Instinktivno sam zarotirao skije za 90 stepeni ulevo i odlomio njen vrh. Kada sam to ispri\u010dao drugarima, bili su skepti\u010dni \u2014 ali usled jakog minusa drvo je bilo krto i dileme vi\u0161e nije bilo.<\/p>\n\n\n\n

Drugog marta 1990. na Kopaoniku, Neboj\u0161a \u0110or\u0111evi\u0107 Neba upisuje se u \u201eknjigu\u201c prvog paraglajderiste koji je sleteo na drvo. Njegovo novo krilo imalo je bolju finesu od moje Mante, na kojoj se obu\u010davao i to je bio glavni razlog. Mala nesmotrenost u izvo\u0111enju \u201eS\u201c zaokreta odvela ga je u dolinu punu visokih jela. Po proceduri, izabrao je najrazgranatiju \u2014 po sredini, da bi krilo ostalo zaka\u010deno.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n


Slika 12.<\/em><\/strong>\u201eParkiranje\u201c paraglajdera na visoku jelu, ski-staza Stara Duboka, mart 1990. Snimio: Zoran Krsti\u0107 Krd\u017ea.<\/em> Iznad Nebinog krila je Neba, vr\u0161i skidanje<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

Neba je ve\u0107 bio iskusan alpinista i \u010dlan GSS-a, pa smo uz moju pomo\u0107 skinuli krilo za oko pola sata. Ipak, u ski-\u0161koli su nas do\u010dekale podrugljive ovacije. Osim samokritike, usledila je i zvani\u010dna kritika na sastanku ski-\u0161kole \u2014 neprijatna, ali pou\u010dna. Takva \u201eparkiranja\u201c dugo nismo ponovili.<\/p>\n\n\n\n

\n\n\n\n

Najve\u0107i napredak ostvario sam tokom ski-sezone 1989\/90 na Kopaoniku i Brezovici.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n


Slike 13 i 14.<\/strong> Letovi na Kopaoniku, sezona 1989\/90. Snimio: Zoran Krsti\u0107 Krd\u017ea.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n


<\/p>\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

<\/p>\n\n\n\n


Slika 15.<\/strong> Kopaonik, januar 1990, ski-staza Stara Duboka \u2014 u\u017eivanje na minusu.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

<\/p>\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n



Slika 16.<\/strong> Kopaonik, 8. mart 1990. Desant sa Suvog Rudi\u0161ta do Vikend-naselja. Snimio: Miodrag Buji\u0107 Bujke, tada de\u017eurni aktivista GSS-a.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

Bio sam pun samopouzdanja i uveren da znam mnogo o ovom sportu. Ve\u0107 sam ozbiljno razmi\u0161ljao o kupovini novog, naprednijeg krila.

Jedno je bilo sigurno \u2014 vi\u0161e se nisam mogao vratiti na staro.<\/strong><\/p>\n\n\n\n

\n

POGLAVLJA:<\/p>\n<\/blockquote>\n\n\n\n\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

I Gusan i Gugi<\/strong><\/h2>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

Od tog vremena sa Kopaonika pa do danas sam opsednut paraglajdingom, ali ipak tokom cele vazduhoplovne karijere najdublji trag je ostavila ljubav prema jedrili\u010darstvu i padobranstvu.<\/h4>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n


Fotografija n. n. autora, preuzeta sa interneta, avion Aero 3 sa \u010dlanovima aero-kluba Kraljevo iz 1972. godine. Na slici su: Slavko Radosavljevi\u0107 \u0160alin, Radovan Kostovi\u0107 Pepi, Ivo Hauptman, Milan Mitrovi\u0107 Daki, Miko Te\u0161i\u0107, Branko Jankovi\u0107, Milanko Radovi\u0107 i Jovan Radovanovi\u0107 Brka<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\n\n\n\n

Ko sam ja zapravo?<\/h3>\n\n\n\n

Ja sam Zoran Petrovi\u0107 Gugi, ro\u0111en 29.12.1961. godine u Kraljevu, majka Daroslava Petrovi\u0107 ro\u0111ena Ivanovi\u0107, otac Dragan Petrovi\u0107.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n


Slika.. Jo\u0161 kao mali u maminim rukama voleo sam visinu<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

Deda po ocu \u017divan \u017diko je bio vojnik predratne kraljeve vojske u Rajlovcu i vrstan stolarski zanatlija. Deda je svojim pri\u010dama iz Rajlovca jako uticao na mene da se zaljubim u aeroplane i da otvorenih o\u010diju sanjam kako je lepo leteti.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n


Slika: Moj deda \u017divan J. Petrovi\u0107 \u017diko, fotografisano u poznijim godinama, njegova stolarska radionica je bila moj vrti\u0107<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

Ti snovi su se kasnije i ostvarili kroz jedrili\u010darstvo, padobranstvo i paraglajding. Moram re\u0107i da je ma\u0161ta bila izuzetno bliska stvarnom do\u017eivljaju letenja.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Slika … Iz \u0161kolskih dana u mojoj dragoj Ratini, ja sam desno iznad u\u010ditelja, odmah se vidi da sam \u201ed\u017eigljav\u201c i nisam za fudbal, zato sam morao da ma\u0161tam o letenju, he, he<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\n\n\n\n

Prvi koraci ka letenju<\/h3>\n\n\n\n

Kao \u0111ak prvog razreda srednje ma\u0161inske \u0161kole u Kraljevu, upoznajem drugara iz drugog razreda, koji je ubrzao moju odlu\u010dnost da postanem \u010dlan aero-kluba i da po\u010dnem da letim. Ta, za mene velika i iskrena inspiracija bio je Dragutin Terzi\u0107 \u2013 Guta, u to vreme najmla\u0111i pilot jedrilice u aero-klubu.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n


Fotografija sa PO-2, YU-CNN, leta 1980. Foto: Zoran Petrovi\u0107, s leva na desno: dr Rade \u0110or\u0111evi\u0107, Vlado Anev, Mijat Jovanovi\u0107, Mirko Mirkovi\u0107, Dragan Mirkovi\u0107, Miodrag Dostani\u0107, Milun Gli\u0161<\/em>ov<\/em>i\u0107, Slavko Radosavljevi\u0107 i Voja Blagojevi\u0107.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

Prvi susret sa aerodromom i \u010dlanovima aero-kluba u Kraljevu bio je jedne nedelje, 1976. godine u jesen. Ogromna, uredno poko\u0161ena livada sa poletno-sletnom stazom i upadljivim drvenim hangarom na kome je stajao veliki natpis \u201eVAZDUHOPLOVNA \u0160KOLA\u201c.<\/p>\n\n\n\n

Tog dana je neki crnomanjasti nasmejan lik sa rupicom na bradi jedrio sa jedrilicom vi\u0161e od dva sata. Bio je to Momir Jovi\u0107 \u2013 Ciga.<\/p>\n\n\n\n

.<\/em><\/p>\n\n\n\n

\n\n\n\n

Aero-klub i obuka<\/h3>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Slika.. Dragutin Terzi\u0107 Guta i ja sa jedrilicom Blanik, osamdesetih godina. Sportski aerodrom Kraljevo. U pozadini se vidi upravna zgrada industrije vatrostalnih opeka Magnohrom<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

Nakon upoznavanja Gute, moje posete aerodromu i aero-klubu su bile sve \u010de\u0161\u0107e, mo\u017ee se re\u0107i svakodnevne. Kada nije bilo letenja, iskusni piloti su se okupljali u \u201eu\u010dionici\u201c. Tu sam sa velikom pa\u017enjom slu\u0161ao njihove pri\u010de i \u017eelja za letenjem je rapidno rasla.<\/p>\n\n\n\n

Neko od njih mi je tada rekao:
\u201eKad Tata odobri, tad ide\u0161 na obuku, samo mora\u0161 biti posve\u0107en, radan, uporan, odgovoran, zdrav i da napravi\u0161 nekoliko modela koji \u0107e da lete\u201c.<\/p>\n\n\n\n

Tako je i bilo. Radio sam sve vrste poslova, od prostih fizi\u010dkih do administrativnih.<\/p>\n\n\n\n

\u201eTata\u201c je bio i ostao nadimak koji je Mijat Jovanovi\u0107 dobio od starijih \u010dlanova aero-kluba. Vrstan pilot jedrilice i motornih aviona, upravnik aerodroma i rukovodilac u vazduhoplovnoj \u0161koli, nastavnik jedrili\u010darstva i nastavnik motornog letenja. Kra\u0107e re\u010deno, alfa i omega aero-kluba.<\/p>\n\n\n\n

Posle par njegovih usmenih opomena, uplatio sam \u010dlanarinu i tako zvani\u010dno postao aktivni \u010dlan aero-kluba \u201eMihajlo Petrovi\u0107\u201c.<\/p>\n\n\n\n

\n\n\n\n

Jedrili\u010darska obuka<\/h3>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Fotografija sa jedrili\u010darske obuke u Kraljevu, jul\u2013avgust 1979. Foto: Voja Blagojevi\u0107, s leva na desno: Petar Simeunovi\u0107, Marijana Gli\u0161i\u0107, Milenko Arsenijevi\u0107, Jugoslava Brkovi\u0107, Mijat Jovanovi\u0107, Zoran Petrovi\u0107 Gusan, Vlado Anev i Tomo Tomi\u0107. Okru\u017eili smo na\u0161u najdra\u017eu lete\u0107u spravu, jedrilicu Blanik L-13, reg. oznake YU-5358. Za mene je to najlep\u0161a i najbolja jedrilica na svetu. Koliko sam u pravu govori i podatak da Red Bull u Insbruku poseduje takav tip jedrilice. I danas znam njene tehni\u010dke karakteristike \u2013 raspon, du\u017einu, visinu, te\u017einu, finesu, brzine. To je kao kada dete nau\u010di \u201eO\u010de na\u0161\u201c.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

Bilo je puno nas, golobradih \u010dlanova koji smo \u017eeleli jedrili\u010darsku obuku. Nakon godinu dana aero-modelarenja i rada na aerodromu, izdvojili smo se Petar Simeunovi\u0107 \u2013 Perica, gimnazijalac iz Oplani\u0107a, i ja, ma\u0161inac iz Ratine.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

                          <\/p>\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n


Foto: li\u010dni arhiv. S leva na desno: Petar Simeunovi\u0107 i Zoran Petrovi\u0107 Gugi. Iza nas je stari drveni hangar. Drveni zidovi i klizna vrata \u2013 simbol su jednog vremena u kojem smo, okru\u017eeni jedrilicama, ve\u0107 tada znali da smo na pravom mestu i u pravom trenutku. Par godina kasnije hangar je renoviran sa zna\u010dajnim podizanjem krova.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\n\n\n\n

Modelarstvo i teorijska priprema<\/h3>\n\n\n\n

Kod aviomehani\u010dara Miodraga Dostani\u0107a \u2013 Mila, nismo propu\u0161tali nijedan posao. Uz Miluna Gli\u0161i\u0107a \u2013 Kiflu i njegovog brata Zorana u\u010dio sam i preslaganje padobrana. Mijat nas je \u201enaterao\u201c da dobro prou\u010dimo konstrukcije aviona i jedrilica, kao i literaturu u biblioteci aero-kluba. Radio sam kao aero-modelar vi\u0161e vrsta jedrilica, trimovao ih i startovao u nebo.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n


Slika.. Izrada modela od balze i japan papira<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

Nakon dvogodi\u0161njeg dobrovoljnog rada u klubu, modelarstva i teorije, do\u0161li smo do obuke.<\/p>\n\n\n\n

Prvi informativni let avionom bio je 03.07.1978, avion Kurir YU-DAW, pilot Jovan Radovanovi\u0107 \u2013 Brka. Kao putnik leteo sam jo\u0161 nekoliko puta u tom mesecu.<\/p>\n\n\n\n

\n\n\n\n

Po\u010detak prakti\u010dne obuke<\/h3>\n\n\n\n

Uz neophodne potpise roditelja i lekarske preglede i prakti\u010dne obuke, pridru\u017eeni smo grupi kandidata iz Aero-kluba Ov\u010dar-Kablar. Osnovna jedrili\u010darska obuka zapo\u010dela je u julu i zavr\u0161ila se u avgustu 1979. godine.
Perica i ja smo la\u0161irali 29.07.1979. godine.<\/p>\n\n\n\n

Prvi informativni let u jedrilici Blanik L-13 YU-5358 bio je 01.05.1979, pilot Mijat Jovanovi\u0107.<\/p>\n\n\n\n

Letenje jedrilicom je osnov svake aerodinami\u010dke naprave i vazduhoplovne obuke. Lilijentalova \u017ee\u0111 za letenjem nikada nije utoljena \u2013 naprotiv, ona se rasplamsava upravo u ovoj, bezmotornoj letelici. \u0160u\u0161tanje vazduha, glatko klizanje, dru\u017eenje sa termikom i orlovima \u2013 su dragi, neopisivi ose\u0107aji koji te zauvek ve\u017eu za nebo.<\/p>\n\n\n\n

Moja jedrili\u010darska obuka i letenje bili su sve vreme vezani za \u0161lep avionom. To su bili legendarni sportski avioni: PO-2, Kurir, Citabrija i Vilga.<\/p>\n\n\n\n

Leteo sam, i ostao, isklju\u010divo na najlep\u0161oj i najboljoj \u0161kolskoj jedrilici \u2013 Blaniku L-13. Zbog svoje visine bio sam prinu\u0111en da izvadim fabri\u010dko sedi\u0161te i da sednem direktno na aluminijumski pod; u suprotnom, kabina se nije mogla propisno zatvoriti.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n


Slika.. Ja u kokpitu jedrilice Blanik L-13 pred poletanje na trena\u017eni let u Kraljevu 1979. godine<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\n\n\n\n

Gusan postaje Gugi<\/h3>\n\n\n\n

Tokom jedrili\u010darske obuke u aero-klubu pratio me je nadimak Gusan. Kada mi je nastavnik Mijat rekao da je divlja guska jedina ptica koja prele\u0107e 8000 metara nadmorske visine, prihvatio sam taj nadimak kao svoju leta\u010dku zna\u010dku.<\/p>\n\n\n\n

Kasnije, tokom padobranske obuke, nadimak je pre\u0161ao u Gugi i pod tim imenom sam ostao obele\u017een u vazduhoplovstvu i u \u017eivotu do dana\u0161njih dana.<\/p>\n\n\n\n

Teorijska obuka je bila temeljna i, kako se kasnije pokazalo, pedago\u0161ki genijalno vo\u0111ena. Tokom zime, u u\u010dionici kluba, odr\u017eavana su redovna predavanja. Pre prakti\u010dne obuke prolazili smo lekarske preglede i polagali teoriju kroz testove. Se\u0107am se da je test imao 54 esej\u00adska pitanja iz vi\u0161e predmeta.<\/p>\n\n\n\n

Mijat je Perici i meni jednog dana dao testove i odmah oti\u0161ao u op\u0161tinu da zavr\u0161i neke poslove. Nas dvojica smo oti\u0161li u biblioteku i za sva pitanja u koja nismo bili sigurni potra\u017eili odgovore u ozbiljnoj literaturi. Skockali smo testove kao pravi \u0161treberi i predali ih.<\/p>\n\n\n\n

Posle nedelju dana Mijat se pojavio sa dva nova, prazna testa:
\u201eMorate ponovo, \u010dista\u010dica je bacila one va\u0161e.\u201c<\/p>\n\n\n\n

I opet je oti\u0161ao u grad.<\/p>\n\n\n\n

Drugi put smo testove popunili uz znatno manju pomo\u0107 literature. Sre\u0107ni, predali smo ih i \u010dekali rezultate. Posle mesec dana, Mijat se pojavljuje ponovo \u2013 sa praznim testovima.<\/p>\n\n\n\n

Mi zanemeli, \u0107utimo, leti nam se. Ka\u017ee da ne mo\u017ee da na\u0111e re\u0161ene testove, a sutra sti\u017ee inspektor iz Beograda. Ni\u0161ta, prionemo mi na pisanje po tre\u0107i put. Ovoga puta \u2013 bez ikakve literature. Pomalo ljuti, ali zahvaljuju\u0107i tome \u0161to smo prethodna dva puta sve temeljno prou\u010dili.<\/p>\n\n\n\n

Naravno, inspektor nikada nije do\u0161ao \u2013 ali smo mi nau\u010dili teoriju kako treba.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n


Slika.. Moja jedrili\u010darska knji\u017eica<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\n\n\n\n

Prakti\u010dno letenje i pedago\u0161ke lekcije<\/h3>\n\n\n\n

Prakti\u010dna obuka je bila podjednako specifi\u010dna. Danas mnogima nije jasno kako smo uop\u0161te zavr\u0161ili obuku bez radio-veze. Jednostavno: pre svakog leta\u010dkog turnusa sledilo je vi\u0161esatno demonstriranje celog leta, sa svim fazama, na maketi \u0161kolskog kruga pored hangara.<\/p>\n\n\n\n

Tek kada je Mijat bio siguran da smo sve razumeli, dozvoljavao je ulazak u kabinu jedrilice.<\/p>\n\n\n\n

Gre\u0161aka je bilo \u2013 i bi\u0107e ih uvek. U jednom letu sam bio inferioran u pra\u0107enju aviona tokom \u0161lepa do te mere da me je Mijat u vazduhu izgrdio do bola. Kabina je odjekivala od vike i pogrda.<\/p>\n\n\n\n

Kada sam sleteo, bio sam slomljen i razo\u010daran, ve\u0107 sam u svojoj glavi odlu\u010dio da napustim obuku. Ta misao me je dr\u017eala sve do ve\u010dernjeg brifinga. Posle toga sam postao znatno budniji u letenju i zaslu\u017eio da prvi la\u0161iram u klasi.<\/p>\n\n\n\n

Sletanja su bila posebna pri\u010da. Radi u\u0161tede vremena i goriva, jo\u0161 u obuci smo uve\u017ebavali sletanje niz vetar. U tome sam bio odli\u010dan.<\/p>\n\n\n\n

Kada mi je Mijat jednom dao zadatak da sletim na sredinu aerodroma, ja sam potpuno oma\u0161io i sleteo ba\u0161 tamo gde se jedrilica samo zaokrene za 180 stepeni i odmah bude spremna za novi \u0161lep.<\/p>\n\n\n\n

Nije bilo kritike, samo pitanje:
\u201eZa\u0161to si odstupio od zadatka?\u201c<\/p>\n\n\n\n

Prihvatio je moje obja\u0161njenje bez rasprave. Zbog toga i mnogih drugih postupaka, postao je i ostao moj pedago\u0161ki uzor.<\/p>\n\n\n\n

\n\n\n\n

Rutinski letovi i eksperimentisanje<\/h3>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n


Slika.. Na rutinskom letu jedrilicom u zoni Kraljeva. Snimio, iz druge kabine, Momir Jovi\u0107 Ciga<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

Slabo sam i\u0161ao na prelete van Kraljeva \u2013 sve je bilo u radijusu od dvadesetak kilometara. Bio sam nesta\u0161an, priznajem. Bez znanja upravnika kupio sam i ugradio bateriju u pokaziva\u010d skretanja, da bih okusio jedrenje u oblaku. Sve je funkcionisalo kako sam planirao, osim kratkotrajnog gubitka orijentacije po izlasku iz kumulus mediok\u00adrisa.<\/p>\n\n\n\n

Ispit za dozvolu pilota jedrilice polagao sam kod Mike Isakovi\u0107a. Taj let i dan-danas pamtim, ostao mi je u dragoj uspomeni. Upravo na osnovu tog ispita, kao i kasnije ispita u padobranstvu, formirao sam svoj stav i pristup kao ispitiva\u010d u paraglajdingu.<\/p>\n\n\n\n

Za te predivne dane svog \u017eivota zahvaljujem Mijatu Jovanovi\u0107u, na\u0161em popularnom \u201etati\u201c. Znao je da nas sa\u010duva od po\u010detni\u010dkih gre\u0161aka i da nam postavi \u010dvrste, zdrave temelje vazduhoplovstva \u2013 temelje koji traju ceo \u017eivot.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Slika.. Petar Simeunovi\u0107 i Zoran Petrovi\u0107 pored plasti\u010dne visokosposobne jedrilice Cirus<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\n\n\n\n

Ograni\u010denja i izbori<\/h3>\n\n\n\n

Nakon zavr\u0161ene jedrili\u010darske obuke Perica i ja ne prolazimo lekarski pregled za \u0161kolu rezervnih oficira pilota. U neku ruku to zanimanje je bilo ne\u0161to o \u010demu su mnogi sanjali. U to vreme va\u017eilo je da, ako pro\u0111e\u0161 lekarski, JNA automatski refundira aero-klubu tvoju obuku za pilota motornog aviona, trening i napredovanje u aero-klubu.<\/p>\n\n\n\n

Na\u0161 ,,pad\u2019\u2019 na lekarskom je u aero-klubu zna\u010dio da nema obuke za pilota motornih aviona, jer je kasa kluba uglavnom zavisila od prihoda iz JNA. Nisam bio neraspolo\u017een zbog toga jer je moj iskreni vazduhoplovni cilj bio letenje jedrilicom.<\/p>\n\n\n\n

\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Knji\u017eica letenja ka\u017ee da je moj zadnji let jedrilicom bio 1992. godine. (Nije ova strana.)<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

Godine 1980. postao sam punoletan, saglasnost roditelja mi vi\u0161e nije bila potrebna radi odlaska na padobransku obuku\u2026<\/em><\/strong><\/h4>\n\n\n\n
\n\n\n\n

Lepa se\u0107anja<\/h3>\n\n\n\n

Lepa se\u0107anja sa kraljeva\u010dke \u201elivade\u201c uvek su vezana za dobre ljude.<\/p>\n\n\n\n

Za osoblje na\u0161e male aerodromske kafane u kojoj smo pojeli mnogo ukusnih sendvi\u010da i \u0107askali uz sokove i druga pi\u0107a. Se\u0107am se: Eme, Mice, Jeremije, Mice i Pera.<\/p>\n\n\n\n

Na\u0161a doma\u0107ica, kao majka aero-kluba, bila je Stajka Dugali\u0107. Svi smo je zvali teta Stajka. Izuzetno je dobro poznavala stanje u hangaru i kratkoro\u010dne planove letenja, bila nam je oslonac za sve.<\/p>\n\n\n\n

\n

POGLAVLJA:<\/p>\n<\/blockquote>\n\n\n\n\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

Padobranstvo \u2013 prvi deo<\/strong><\/strong><\/strong><\/h2>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

1. Po\u010detak i osnovna padobranska obuka<\/strong><\/h3>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

Slobodni pad je neizrecivo lep i kompleksan. Svojim rukama upravlja\u0161, razmi\u0161ljanje je brzo, zasnovano na prirodnim zakonima i logici, bez opravdanja za eventualne gre\u0161ke. Na raspolaganju je samo nekoliko sekundi, potom aktivira\u0161 padobran i ako je sve u redu planira\u0161 prizemljenje.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Fotografija iz li\u010dne arhive. Skok iz aviona AN-2, visina skoka: 2000 m<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n


Moja padobranska karijera po\u010dela je iz \u010diste radoznalosti. Upravnik aero-kluba je obavestio sve \u010dlanove \u2013 pilote da su u obavezi da obave bar jedan padobranski skok. Pomislio sam: \u201eZar samo jedan? Ma nek ide cela obuka, da vidim i to \u010dudo.\u201c Nisam se pokajao.<\/p>\n\n\n\n


Na moju veliku \u017ealost, padobransku knji\u017eicu sam izgubio, pa neke doga\u0111aje opisujem samo po izbledelom se\u0107anju.<\/p>\n\n\n\n


Svi skokovi koje smo izvodili u to vreme bili su gratis \u2013 finansirao ih je sam klub, a mi smo ih \u201epla\u0107ali\u201c aktivnostima u klubu, odnosno radom na aerodromu. Zbog toga smo skakali onoliko koliko je bilo goriva. Klubovi su se snalazili jer vojska nije bila zainteresovana da finansira osnovnu obuku od 10 skokova; vi\u0161e im je odgovaralo da dobiju ve\u0107 obu\u010dene padobrance. Tako je nakon uspe\u0161no zavr\u0161ene obuke gotovo svaki \u010dlan kluba vojni rok slu\u017eio u 63. padobranskoj brigadi u Ni\u0161u.
Osnovnu obuku od 10 skokova izvodili smo iz aviona AN-2, kod nastavnika padobranstva Zorana Rakovi\u0107a \u2013 Rakca iz Valjeva. Nakon svakog skoka sledila je analiza: razgovori o tome kako da se pobolj\u0161a brzina i kvalitet izvo\u0111enja, kako postupati u vanrednim situacijama (vodovi visokog napona, krovovi niskih i visokih zgrada, totalni i delimi\u010dni otkazi, i jo\u0161 mnogo drugih scenarija).
Ve\u0107 na tre\u0107em skoku, dok je AN-2 penjao na 1000 m radi skoka ,,na gurtnu“, u mojoj glavi je bilo hiljadu pitanja ,,za\u0161to padobranstvo“. Doneo sam odluku da posle tog tre\u0107eg skoka odustanem i da u\u017eivam u letovima sa jedrilicom.
Me\u0111utim, kako je do\u0161ao trenutak iskoraka iz aviona, sve prethodne misli su odletele u svemir, bukvalno su nestale. Deviza \u201eJednom padobranac \u2013 uvek padobranac\u201c se potvrdila. Nastavio sam da budem deo padobranskog bratstva, time se i danas ponosim.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Fotografija iz vremena osnovne padobranske obuke 1980. god. Foto: li\u010dni arhiv, s leva nadesno: Mom\u010dilo Savkovi\u0107 Mule, Ljubi\u0161a Milutinovi\u0107, Zoran Petrovi\u0107 Gusan, Dragana \u0110uri\u0107 Daca, Dragica Markovi\u0107, donji red: Srboljub Negovanovi\u0107 Srbo i Slavoljub Ili\u0107 Kolar. U pozadini je avion AN-2, registarskih oznaka YU-BKD, avion-majka za padobranske skokove, pouzdan, robustan, komforan za vr\u0161enje mnogih poslova pa i bacanje padobranaca, kako u vojsci tako i u sportu.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n


Nakon zavr\u0161etka osnovne obuke, uprava kluba nas je priklju\u010dila uz jedan projekat obuke policijskih snaga iz Kragujevca. Nastavak obuke za sticanje dozvole padobranca vodio je nastavnik Zoran Pavi\u0107evi\u0107, a skokove smo izvodili iz aviona \u201eKurir\u201c i AN-2, na aerodromima u Kraljevu, Smederevu i Trsteniku. Za pristup polaganju za dozvolu bilo je potrebno oko 40 skokova, uklju\u010duju\u0107i i nekoliko skokova sa visine od 1500 i 2000 metara.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Slika … Srodne du\u0161e, \u017divorad Vinci\u0107 \u017dika iz Jagodine i ja na padobranskom kampu u Smederevu \u2013 godinu ne znam<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\n\n\n\n

2. Vojska i treninzi<\/strong><\/h3>\n\n\n\n

Godine 1980\/81 bio sam vojnik u Ni\u0161u. Ne, nisam bio u padobranskoj brigadi, ve\u0107 u puku veze na Bubnju (jo\u0161 nisam saznao za\u0161to i kako). Tada sam doznao za vazduhoplovni udes u kome su smrtno stradali \u010dlanovi na\u0161eg aero-kluba Dragan \u0110or\u0111evi\u0107 i Milun Gli\u0161ovi\u0107 – Kifla. Iste jeseni u Trsteniku se de\u0161ava udes jedrilice Blanik, jo\u0161 jedna mlada \u017ertva.
Na \u017ealost, veoma rano sam upoznao i tamnu stranu vazduhoplovstva i postalo mi jasno za\u0161to su se moji roditelji bojali da mi potpi\u0161u saglasnost.
Po povratku iz vojske nastavljam sa redovnim skokovima padobranom i ispitom za dozvolu.<\/p>\n\n\n\n


Od 1982. do 1985. kod mene je bilo zati\u0161je, nije bilo \u201egoriva\u201c i posvetio sam se studiranju na MF u Kraljevu gde sam uspe\u0161no diplomirao na katedri za proizvodno ma\u0161instvo.
Pretpostavljam da je bilo 1985, nas \u0161estorica padobranaca (Kajgi, Kolar, \u0106opo, Srbo, Igre i ja) iz aero-kluba koji smo polagali ispit za dozvolu padobranca.
U na\u0161oj klasi Igro je bio jedan od najtalentovanijih. Ne znam razloge zbog kojih se, ubrzo posle dobijanja dozvole, distancirao od skakanja. Bio je jedan od prvih koji je oprobao letenje paraglajderom na Studenoj planini 1990, i to je zanemario, \u010dini mi se, zbog velike ljubavi prema oru\u017eju i njegovoj izradi.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Foto iz 1984. Padobranci sa sve\u017eim dozvolama. S leva na desno: gore \u2013 \u0106opovi\u0107 Gordan \u0106opo, Srboljub Negovanovi\u0107 Srbo, Predrag Igrutinovi\u0107 Igre, Zoran Petrovi\u0107 Gugi, dole \u2013 Milomir Jevtovi\u0107 Kajgi i Slavoljub Ili\u0107 Kolar.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n


<\/em>Trena\u017eni skokovi su se nizali iz helikoptera Bel D\u017eet Rend\u017eer, aviona Vilga u Kraljevu i Trsteniku i trena\u017ea je bila na zavidnom nivou. Sve se odv\u00edjalo pod nadzorom Zorana Pavi\u0107evi\u0107a, na moju \u017ealost sport i politika idu rame uz rame i ubrzo Zoran Pavi\u0107evi\u0107 nije vi\u0161e bio na\u0161 nastavnik.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Slika … Veseli padobranci iz Beograda, Para\u0107ina i Kraljeva na padobranskom kampu u Trsteniku, 1984. godine<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Velika grupa padobranaca iz Kraljeva, Ni\u0161a, Beograda i Smedereva, nakon izvr\u0161ene provere opreme \u010deka na svoj red za ulazak u avion AN-2, 1984. god.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Slika .. … \u010ca\u010danka Nada i kraljeva\u010dki padobranci Kolar, Ioro i ja na stajanci sportskog aerodroma u Trsteniku pred skok iz aviona AN-2, 1984. god.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Slika… Padobranska ekipa pred skok iz aviona Vilga, osamdesetih. S leva na desno: Dragoljub Vlaji\u0107 Vlaja, Dragan Mili\u0107evi\u0107 Gagi i Zoran Petrovi\u0107 Gug<\/em>i<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Slika … U dru\u0161tvu nastavnika Zorana Pavi\u0107evi\u0107a u Smederevu osamdeset i neke<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

3- Takmi\u010darski napredak<\/strong><\/h3>\n\n\n\n

Znanje iz jedrili\u010darstva i takmi\u010darski duh izo\u0161tren kod Zokija Pavi\u0107evi\u0107a su mi pomogli da br\u017ee do\u0111em do takmi\u010darskog statusa. Svoje padobranske ve\u0161tine i znanje pro\u0161irujem na kampu VSS u Trsteniku 1986. pod dirigentskom palicom Ljubi\u0161e Naumovi\u0107a.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Slika \u2026 foto Voja Blagojevi\u0107, s leva na desno: Igrutinovi\u0107 Predrag Igro,  Srboljub Negovanovi\u0107 Srbo, Gordan \u0106opovi\u0107 \u0106opo, ja,dole sede:Milomir Jevtovi\u0107 Kajgi I Slavko Ili\u0107 Kolar.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Fotografija iz li\u010dne arhive. Skok u Trsteniku 1986, iz aviona AN-2 na kampu VSS, visina skoka: 2000 m, zadatak: skok sa izvo\u0111enjem figura u klasi\u010dnoj disciplini<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Slika … Moj dragi ,,\u017eu\u0107a“ PS-11 na trsteni\u010dkom sportskom aerodromu, prizemljenje na pesak padobranskog kruga. Godinu ne znam…<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

Kod klasi\u010dnih takmi\u010darskih disciplina u timskim skokovima na cilj, skakali smo u tzv. stepenu. To je zna\u010dilo da ja kao najte\u017ei ska\u010dem prvi i imam najdu\u017eu zadr\u017eku u otvaranju dok je najlak\u0161i padobranac iz ekipe sko\u010dio kao \u010detvrti i odmah po izlasku iz vazduhoplova otvarao padobran. Na taj na\u010din nismo dekoncentrisali jedni druge u pravljenju \u0161kolskog kruga i preciznom prizemljenju na elektronsku meru (pala\u010dinku).<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Slika … Takmi\u010darska ekipa AK Kraljevo na Pali\u0107u<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

 <\/em><\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Slika .. Para-ski DP na Bjela\u0161nici 1988.                         <\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Slika … Moji verni navija\u010di na Bjela\u0161nici, sleva na desno Predrag Igreutinovi\u0107, Dragan Luki\u0107, Dejan Usiljanin, Sa\u0161a Mila\u0161inovi\u0107 i Dragan Petrovi\u0107.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

Para-ski disciplina je ro\u0111ena u Alpima kao kombinacija padobranskog skoka na cilj i skijanja. Cilj je pozicioniran na padini nagiba 20 stepeni pokrivenoj snegom. Skijanje je podrazumevalo veleslalom po FIS pravilima. Poeni iz obe dicscipline se sabiraju i dobija se kona\u010dna rang lista.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Foto iz 1986. nn. Kamp-VSS figurativnih skokova u organizaciji VSS u Trsteniku. Nas troje se kasnije anga\u017euje u paraglajdingu.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

Za grupne skokove smo po\u010dinjali takozvanim ,,dvojkama“ iz aviona, a napredovali skokovima iz helikoptera MI-8.<\/p>\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Slika: helikopter MI 8<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n


<\/p>\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Slika .. Vesela ekipa srpskih padobranaca (bez mene) pored helikoptera Mi8, foto arhiv Zvonko Pavlovi\u0107<\/em>

<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

U pore\u0111enju sa avionom, skok iz helikoptera je bio dra\u017ei, br\u017ee i komfornije smo dostizali visinu za skok. Jedino nam se pilot ljutio ako bismo dobro zaljuljali (Bel-206) helikopter pri odvoju.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Slika .. Poletanje helikoptera Bel 206 sa padobranskom ekipom za relativ-figurativne skokove, sportski aerodrom Kraljevo<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Slika .. Dragan Mili\u0107evi\u0107 Gagi i ja pred skok iz helikoptera Bel 206<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\n\n\n\n

4. Anegdote i duh padobranskog bratstva<\/strong><\/h3>\n\n\n\n


<\/em>Jednom prilikom uprava kluba je dobila na par sati policijski helikopter Bell 212. Piloti i mehani\u010dar su nam rekli da mo\u017ee samo 8 padobranaca da se smesti za skok.
Kad je Boban Babovi\u0107 sa njima popri\u010dao, da je bitna ukupna masa a ne broj, stigosmo mi do broja 14.
Auuh, iako smo skakali sa 3600 m, meni je to bio najte\u017ei skok. Razlog je bizaran, teskoba u kabini dok smo do\u0161li do visine za skok mi je bila neizdr\u017eivo neprijatna. Potom sam imao vrhunski lep skok, iznad stratokumulusa ali sa prizemljenjem na zapadnu ivicu aerodroma.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Slika .. Skupljanje opreme nakon doskoka na cilj, Kraljevo<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n


Se\u0107am se i \u201eekonomskih\u201c skokova kad smo trenirali skok na cilj sa mnogo manjih visina od 1000 m.
Kao prvi u naletu odvojim malo du\u017eu zadr\u0161ku tako da sam ve\u0107 video ljude i manje objekte na tlu u momentu otvaranja padobrana. Epilog, bezbedno prizemljenje van ograde aerodroma.
Usledilo je samo kratko ali veoma ubedljivo savetovanje od strane nastavnika Zorana.
Rado se se\u0107am konobara Pere iz aerodromske kafane.
Prilikom izvo\u0111enja padobranskih skokova u Kraljevu sa avionom AN-2, piloti su bili raspolo\u017eeni da u vazduh vinu prijatelje kluba i, naravno, Peru. Kada smo mi padobranci svi isko\u010dili, Pera je o\u010dekivao da \u0107e sleteti na aerodrom sa koga je i poleteo. Me\u0111utim, zbog posebnog zadatka, tehni\u010dke prirode, avion je sleteo u Para\u0107in.
Pero nije mogao da shvati gde se nalazi i odmah je pitao: \u201eGde smo? Gde mi je kafana?\u201c
Piloti su uz smeh sve vreme govorili da je to Kraljevo i veoma rado prepri\u010davali anegdotu po povratku u Kraljevo.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\n

POGLAVLJA:<\/p>\n<\/blockquote>\n\n\n\n\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

Padobranstvo – drugi deo<\/h2>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

5. Iskustva sa rezervnim padobranima<\/h3>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

Iako je upotreba rezervnog padobrana bila retka, kao i danas, nekoliko nas je imalo iskustvo da nam je ba\u0161 rezerva spasila glavu od nesumnjivog smrtnog ishoda usled delimi\u010dnog ili potpunog otkaza.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Uspe\u0161no aktivirana rezerva tokom takmi\u010denja na Pali\u0107u.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

U svojoj leta\u010dkoj karijeri imao sam pet otvaranja rezervnog padobrana. Dva puta sam padao na veoma sigurnoj, jednostavnoj, klasi\u010dnoj, okrugloj padobranskoj rezervi PR-03-1, a u paraglajdingu sam dva puta po zadatku otvarao \u201eCharly second chance\u201c, dok mi se jednom desilo i samo-otvaranje tokom leta. Samo jednom sam sko\u010dio sa padobranom koji je neko drugi pakovao.<\/p>\n\n\n\n

\n\n\n\n

Pakovanje padobrana u\u010dio sam od prvog dana svog aktivnog \u010dlanstva u aero-klubu. Svako od nas padobranaca bio je u obavezi da savlada uputstvo za upotrebu i pakovanje padobrana sa kojim izvodi skok. Slobodan sam da ka\u017eem da sam u tome bio vrlo dobar: od okruglih desantnih kupola do padobrana tipa krilo \u2014 znao sam kako da precizno, brzo i lako spakujem svoj padobran. Kod kvadratnih PPS padobrana motornih pilota na avionu Aero-3, kad bih nai\u0161ao na nepoznanicu, uvek sam tra\u017eio pomo\u0107 iskusnih padobranaca i nastavnika.<\/p>\n\n\n\n

Trikovi u pakovanju i improvizacije na opremi uvek su poticali od iskusnih padobranaca. Oni su imali jedan jasan cilj: pobolj\u0161ati performanse u skladu sa zadatkom skoka i komforom padobranca \u2014 lak\u0161e i br\u017ee pakovanje, mek\u0161e otvaranje, ve\u0107a stabilnost, bolja upravljivost, manji otpori. Ponekad je to moglo biti i rizi\u010dno i dovesti do otkaza padobrana, ali sve \u0161to bi se pokazalo dobrim u praksi, proizvo\u0111a\u010di su kasnije usvajali.<\/p>\n\n\n\n

Kod skokova na \u201egurtnu\u201c padobran se otvara sam, odmah po skoku iz letelice, bez zadr\u0161ke i bez slobodnog pada. Zato je dinami\u010dki udar pri otvaranju mnogo manji nego kod skokova sa zadr\u0161kom. Tokom slobodnog pada, sila otpora se uravnote\u017ei sa silom gravitacije, pa se brzine padobranca kre\u0107u od 140 do preko 200 km\/h. Brzina se nije merila instrumentalno; u\u010dili smo procenu tokom priprema, zavisi od polo\u017eaja tela u padu. Nakon otvaranja padobrana, brzina se u nekoliko sekundi smanji na 15\u201320 km\/h \u2014 \u0161to izaziva veoma neprijatan udar. Zato smo koristili razli\u010dita tehni\u010dka re\u0161enja da ubla\u017eimo otvaranje i produ\u017eimo usporavanje \u2014 tzv. \u201emek\u0161e otvaranje\u201c.<\/p>\n\n\n\n

\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

6. Otkaz u Subotici \u2014 padobran Kluz-1<\/h3>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

U Subotici sam imao potpuni otkaz padobrana Kluz-1, upravo zbog mog poku\u0161aja da pakovanjem ubla\u017eim udar. Bio sam na dr\u017eavnom prvenstvu u grupnim figurativnim skokovima (relativ \u010detvorka) i skakali smo iznad Pali\u0107kog jezera.<\/p>\n\n\n\n

Po otvaranju okrugle, neupravljive rezerve, uradio sam sve po proceduri koju smo uve\u017ebavali tokom obuke i treninga, i prizemljio se na udaljenu poljoprivrednu parcelu. Po nepisanom padobranskom pravilu, drugar iz ekipe, Dragan Miti\u0107 Mita, prizemljio se odmah pored mene \u2014 za svaki slu\u010daj.<\/p>\n\n\n\n

Pri svakom skoku radili smo prora\u010dun zanosa vetra za okruglu rezervu. Pored prora\u010duna, pre skoka smo izbacivali sonda\u017enu traku od krep-papira da bismo prakti\u010dno izmerili zanos. To je jednostavno kada imamo vidljive orijentire, ali problem nastaje kad se u\u0111e u sloj stratusa: orijentiri se izgube, a mi nismo imali druge navigacione ure\u0111aje.<\/p>\n\n\n\n

\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

7. Otvaranje rezerve u Kraljevu \u2014 ljudski faktor<\/h3>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

Drugo otvaranje rezerve dogodilo se u Kraljevu, pri trena\u017enom skoku iz \u201eVilge\u201c. Opet \u2014 kombinacija ljudskog faktora i nestandardne opreme. Padobranske rezerve tada su bile zna\u010dajno ve\u0107e i te\u017ee, imale pilot-padobran\u010de sa \u010deli\u010dnom oprugom, a upravljivost je bila ograni\u010dena na klizanje kupole.<\/p>\n\n\n\n

Na skokovima sam uvek nosio analogni padobranski visinomer Altimaster i mehani\u010dku \u0161topericu. U grupnim skokovima dvojica iz tima imala su zvu\u010dni visinomer sa unapred pode\u0161enim alarmom; mahanjem ruku signalizirali bi \u201erazlaz\u201c i otvaranje padobrana.<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Slika: drugovi padobranci negde iznad Srbije, nisam na ovoj slici.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n

Moja ru\u010dica za aktiviranje glavnog padobrana bila je preba\u010dena na desnu stranu (van standarda) i slu\u010dajno se zaka\u010dila za \u201eklik\u201c kop\u010du rezervnog padobrana \u2014 onu koja se u vojsci koristila za ranac sa municijom. Epilog: nemogu\u0107e povla\u010denje ru\u010dice glavnog padobrana. Padao sam brzinom oko 140 km\/h. Prvo \u0161ok, zatim neuspe\u0161an poku\u0161aj improvizacije, a onda brza reakcija i aktiviranje rezerve.<\/p>\n\n\n\n

Prizemljio sam se izme\u0111u aerodromske zgrade i poligona sa padobranskim spravama. Priznajem, kad sam video kuda me nosi, dobro sam se upla\u0161io. Po prizemljenju bio sam toliko bled da mi je tetka Ema, konobarica iz kafane, potr\u010dala sa \u0161e\u0107erom i vodom.<\/p>\n\n\n\n

\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

8. Film \u201eOperacija padobranac\u201c \u2014 Portoro\u017e, 1988.

<\/h3>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n
<\/div>\n\n\n\n

Prole\u0107e 1988. godine donelo je jedno nesvakida\u0161nje iskustvo. Iskusni padobranac Tomislav Ma\u0161e\u0161i\u0107 \u2013 Ma\u010dak okupljao je ekipu iz Srbije za snimanje ameri\u010dke koprodukcije, filma \u201eOperacija padobranac\u201c u Portoro\u017eu. Velika je sre\u0107a i zadovoljstvo \u0161to sam i ja bio jedan od aktera te avanture.<\/p>\n\n\n\n

Ekipa sa kojom sam skakao relativ-figurativne skokove va\u017eila je za jednu od najstru\u010dnijih u SFRJ. Kada je Ma\u010dak pozvao njih, ja sam upao kao najmla\u0111i i najneiskusniji, i ba\u0161 zato je moja radost bila ogromna. Snimanje je bilo veselo i \u017eivopisno; se\u0107am se da nas je upravnik hotela u Portoro\u017eu zamolio da na doru\u010dak ne dolazimo uniformisani \u2014 ostali gosti su mislili da je u toku vojna invazija<\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

U dru\u0161tvu legendarnih srpskih padobranaca i statista na snimanju filma \u201eOperacija padobranac\u201c, Portoro\u017e, prole\u0107e 1988. Ekipu su \u010dinili padobranci iz Beograda, Novog Sada, Subotice, Jagodine, Valjeva i ja iz Kraljeva, kao najmanje iskusan. Svi padobranci u toj akciji, osim mene, bili su vojnici ili oficiri 63. padobranske brigade. Se\u0107anje je izbledelo, pa se ne se\u0107am svih imena.

<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/div>\n\n\n\n