Drvar – letenje, druženje i čudesna upala mišića

02.08.2025

Evo već dva dana me boli svaki mišić, sve otkako sam se vratio sa letenja u Drvaru.
Letio sam samo jedan kratak let, što bi se u našem sportu nazvalo desantom.
Pa znam da nije od toga.

Krenem malo da guglam po netu i naiđem na ovo na Wikipediji: „Da li ste znali da usled smejanja pokrećemo preko 300 mišića u našem telu?“ Znam. Sad znam.

Ta tri dana u Drvaru kod našeg domaćina Marka ćemo dugo pamtiti,
a njegov oporavak od ove naše skupine ludaka će sigurno potrajati.

Ovaj obračun u Drvaru se najavljuje već duže vremena.

Ekipa je počela da se okuplja sa raznih strana još prvog dana – mi smo došli baš rano da nešto ne propustimo.
Dolaze Slovenci: Primož, Jaka, Džo, Edi. Iako malobrojni – velika sila.
S naše strane: Bilja, Profa, Maksim, Žaro, Slaven, Marko i ja – brojniji, ali ne dovoljno.
Bilo je tu i nekih neutralnih likova sa strane, ali najviše od svih su me zabrinjavali Adi i Mio – oni su nekako bili i na jednoj i na drugoj strani. Ko će ga znati kome će se prikloniti.

Taj prvi dan je bio normalan – prošao u odmjeravanju snaga.
Ne onih naših letačkih – jer tu smo svi relativno normalni (o tome kasnije) –
nego ovih drugih sila, tipa Dr Džekil i Mr Hajd.

Cijela ta „bitka“ je trebalo da počne sutradan uveče, u kući na poletištu.
Vrijedna pozadinska četa – Anita i Ljilja – obezbijedile su granate tip 0.33L i razno drugo malokalibarsko oružje tipa 2.5CL, a ratne trube su zasvirale Du Hast – upravo u trenutku kad su ušli Nikola i sa njim naša udarna pesnica: Kiki.

Stvari su odmah svima bile jasne – s našom ekipom nema zajebancije.
Najjači smo, i Slovencima ne preostaje ništa drugo nego da udruže snage.
(olakšavajuća okolnost za Mia i Adija)

Kikija, Primoža i Maksima je u jednom trenutku bilo nemoguće pratiti – pa su mnogi posustali.
Situacija je ubrzo izmakla kontroli, i Profa je konstatovao da smo – iako odrasli ljudi – mnogo gori nego njegovi učenici na ekskurziji.
Živa istina i bilo me je sramota u ime svih nas zbog toga, ali nisam mogao doprinijeti rješenju situacije, pa sam pribjegao rješenju iz onog Duško Dugouško crtanog:
„Ako ih ne možeš pobijediti – pridruži im se.“
Trajalo je do kasno u noć i to je definitivno bilo druženje za pamćenje.

Đenka bi ovaj događaj morao uvrstiti u svoju enciklopediju istorijskih bitaka.

---

E SAD, MOMCI – NEKO DA NAPIŠE NEŠTO I O LETENJU…

Jer ja nisam letio – pa ne znam mnogo detalja.
Znam samo da mi Mio i Maksim dođu po dvajes eura što sam se kladio da će ih Adi nabušiti.
To je od početka svima bilo jasno – igrao sam na sigurno.
Jedino njima nije – letećoj boraniji.

Dakle, možete krenuti od činjenice da većeg entuzijaste i boljeg domaćina od Marka nema nadaleko, pa redom:

• Poletište: top. A kako je krenulo – uskoro mu neće biti ravnog.
• Uslovi u vazduhu: vrhunski – odlični za prelet, a i za čudesno dvosatno večernje letenje na Drvarskom „magic air“ liftu.
• Kuća na poletištu: sjajna za druženje, komplet opremljena.
• Sa vidikovcem i vrhunskim pogledom.
• Dovoljno velika da lagano ugosti 12 pilota.

---

A u nastavku – može se reći i dvije-tri o samom Drvaru:

• Mali gradić,
• Prijatan narod,
• Nevjerovatna okolina – počevši od slapova na Uni – vjekovima nedirnute prirodne ljepote u mjestu Martin Brod,
• Izvora Bastašice i onih čudesnih vodopada,
• Pećine Ledenice, kojoj se kraja ne zna, a istraženo je tek 700 metara,
• Klekovače sa svojim vrhom – Velika Klekovača (1962 m) – najvišom planinom zapadne Bosne.

---

Tako nešto, momci. Ima se o mnogo čemu pisati – nemoj da vas ja učim.
Aj sad.

Dušan Stevović