Hronika jednog letenja – Gugijeve priče iz vazduha

Ludi kamen ili početak???

---

„Kad nismo znali da ne znamo“

Dođe vreme kada sam sebi postavim isto to pitanje: Kako je sve počelo?

Imam toliko odgovora da više ne znam koji je pravi.
Kao kada me moj dobri komšija zamoli da mu izaberem kolica najlepšeg šljunka, a ja u dvorištu imam gomilu od 20 kubika. Kako da odaberem baš ta?

U to vreme volja, tj. motivacija ili želja, kod mene je bila ogromna i presudna.

Slika 2: Aero-klub ,,Mihajlo Petrović, sportski aerodrom, deo padobranske ekipe pre skoka u leto 1986. Na slici (sleva na desno): pilot Radovan Kostović – Pepi, Miodrag Ivanović – Mićo, ja i Srboljub Negovanović – Srbo

Kao tinejdžer, jedriličar i padobranac u Aeroklubu „Mihajlo Petrović“ u Kraljevu, mislio sam da znam dosta, a posle nekoliko takmičenja u SFRJ mislio sam da znam sve o letenju, ili baš puno. Ni dva otvaranja rezervnog padobrana mi nisu pomutila takve misli. Bio sam okružen sve kvalitetnim sportistima – skijašima, biciklistima, padobrancima, rezultat – samopouzdanje veliko kao Alpi.

Slika 3: Sportski padobranci iz Beograda i Kraljeva pred noćni skok. Aerodrom Lisičji Jarak 1988. Zaniljivo je da su šestoro padobranaca sa ove slike kasnije leteli paraglajdere.

Ideja o spuštanju padobranom sa planine krčkala se godinu i više. Na televiziji prenos skijaških skokova – „padobranac“ trči niz strmo doskočište skakaonice i padobranom prizemlji ispred publike. „Auuuh, nema skoka iz aviona! Ovo je za mene, moram da probam.“

Znanje o toj vrsti padobranskog letenja bilo je veoma oskudno. Ne, nisam bio hrabar, nisam bio nikakav stručnjak. Imao sam ideju i žarku želju. Učio sam u hodu, kako sam znao i umeo, na bazi prethodno stečenih znanja i iskustava.

Pozajmio sam iz aerokluba padobran-krilo PS-11 i otišao na ski-stazu na Goču. Prvi pokušaji su bili bezuspešni. Padao sam, klizao, sa smežuranim padobranom i ništa. Joj, razočaranje, ali nije bilo za odustajanje. Shvatio sam da bi trebalo mućnuti glavom, analizirati i ispraviti greške.

Razočaranje je trajalo kratko. Odustajanje nije bilo opcija.

I tako je krenulo, kao prirodan nastavak onoga što sam u tom trenutku znao o letenju.

 Slika 4: Kopaonik, Suvo Rudište, pokušaj postavljnja Paraplejn-Kluz za let na ski stazi Stara Duboka, 18.12.1988.

Tada nije bilo interneta, ni gotovih odgovora. Osnov za poboljšanje nivoa teorijske pripremljenosti i brže napredovanje ka bezbednom nivou letača sam dopunjavao onim što mi je bilo dostupno: skicama, fotografijama po nekim časopisom o padobranstvu – popularnim časopisom za zmajare ,,Dranchenfleger“ magazin, kao i sopstvenim razmišljanjem.
Ponovo bih pregledao fotogrfije, dijagrame i krenuo u nove pokušaje.

Slika 5. Naslovnice ,,Dranchenfleger“ magazina iz 1985. i ,,Parachutist“ magazina iz 1982.

Slika 6: Kopaonik, Suvo Rudište, uspešno podignut i postavljen Paraplejn-Kluz za let na ski stazi Stara Duboka, 18.12.1988

Bio je to pionirski posao, bez garancija i bez prečica. Imao sam osnovu, osećaj za vazduh, ali ne i iskustvo za ovakav način letenja.

Učio sam uglavnom kroz lično iskustvo i pokušaje, kombinujući ono što sam već znao sa onim što sam otkrivao u praksi, više oslanjajući se na greške i zaključke iz njih nego na gotovu teoriju.

Ali želja je vukla napred…

POGLAVLJA: