KOMOVI, LOVĆEN I CRNOGORSKO PRIMORJE

---

Foto: Mihajlo Marić, poletište Brajići 2001.

---

Uvod

Vreme kada je paraglajding bio novotarija (vazdušni kauboji koji lete sa krpama) u oblasti vazduhoplovstva je odavno prošlo. To vreme pripada završnici dvadesetog veka. Sticajem okolnosti bio sam u samoj oštrici alata koji klesao novu vazduhoplovnu i sportsku aktivnost.

Tome su doprineli svi nastavnici i instruktori iz aerokluba “Mihajlo Petrović“ i smučarskog kluba “Goč“ iz Kraljeva te moji cenjeni profesori i asistenti sa Mašinskog fakulteta Beograd odeljenja za tešku mašinogradnju Kraljevo. Daleke 1990. kod mene se ,,nakupilo’’ znanja, veština i trogodišnjeg paraglajding iskustva, nakon prvog leta decembra 1986. na Goču.

Najdragocenija iskusva su stečena letenjem u Sloveniji sa Sandijem Marinčičem i ekipom srpskih padobranaca (Vlaja, Zvonko, Gagi i Milkan) na Kopaoniku i Brezovici. Kad bih pisao detalje kojih se sećam, ovaj tekst bi bio preopširan, zato hajde da opet skoknem u 1990. godinu.

---

Od Komova do primorja

Dolazak u Herceg Novi, o kojem sam pisao u prethodnoj epizodi, nije bio slučajan niti izdvojen događaj. Naprotiv – bio je završnica jednog mnogo šireg i uzbudljivog putovanja kroz Crnu Goru.

Tog leta 1990. godine, put me je vodio od surovih planinskih masiva na severu, preko kamenih padina Lovćena, sve do primorja i prvih susreta sa vetrovima Boke. Da bih dočarao celinu te priče, moram da se vratim na njen sami početak.

---

Putovanje ka moru

Upornim proučavanjem geografskih i topografskih karata SFRJ, konkretno Crne Gore, isplanirao sam odlazak na more i letenje na novim terenima. U planu su bili:

• Komovi
• Lovćen
• Ledenice kod Risna
• Radoštak kod H. Novog
• Brajići kod Bečića

Na put sam krenuo automobilom „Zastava 850“ popularnim fićom. Prvog dana putešestvija, 17. jula 1990, prešao sam deo planiranog puta od Kraljeva preko Novog Pazara, Rožaja i dalje ka Andrijevici, tačnije ka prevoju Trešnjevik između Andrijevice i Kolašina, podno Komova. Plan je bio da poletim sa Komova pa kasnije do Cetinja na noćenje. Inspiracija za let sa Komova je došla zbog predivnog zimskog pogleda sa Kopaonika.

Tada nije bilo navigacije, uz nekoliko zaustavljanja i prijatnih razgovora sa ljubaznim i veoma visprenim gorštacima, lako sam pronašao put do katuna Štavna, ispod samog Vasojevićkog Koma.

---

Prvo poletanje sa Komova

Foto: lični arhiv, katun Štavna i Kom Vasojevića 1990.              

Kako bih pronašao poletište i poleteo paraglajderom, dalje se moralo pešice… Na polovini severoistočne padine sam video da je opasnost od klizavanja i pada velika i da bi bilo bezbednije (meni prijatnije) da se četvoronoške penjem kroz stenoviti severniji deo.

Dođoh nekako kroz stene do travnatog platoa koji gleda na selo Jošanicu, baš podno vrha Vasojevićkog Koma. Uz veliku radost raspakovao sam krpice od paraglajdera „Charly-Manta“, sedište (samo trake) od rashodovanog „PPJ“, bez rezervnog padobrana, kaciga je bila plastična kajakaška a variometar/visinomer „Brauniger LCD“.

Uz veoma slab vetar i dobro zatrčavanje poleteo sam iz prve. Bilo je dovoljno da pomislim na spuštanje niz stene i padinu ka izvoru Tare. Strah od pada niz tu padinu, pri eventualnom povratku, bio je prisutan i značajan, odlična inspiracija za besprekorno poletanje. Posle kratkog leta sleteo sam baš na Prevoj kod katuna Štavna, jer je po planu bio put do Cetinja.

Putovanje je bilo zaista impresivno:

• Prevoj Trešnjevik
• Kolašin
• Crkvine
• Kanjon Morače
• Podgorica
• Cetinje

Stigao sam u bivšu prestonicu Crne Gore krajem dana, taman da pronađem smeštaj. Noć je bila iznenađujuće sveža, pokrivanje vunenim jorganom u sred “ljeta“ je bilo jako prijatno.

---

Lovćen – jedrenje i susret sa lokalcima

Foto: nepoznat, Let sa Lovćena 1990.

Narednog dana, 18. jula 1990, nakon obilaska muzeja u Cetinju, fićkom sam se odvezao putem do Lovćena, tj. kružnog parkinga ispod Njegoševog mauzoleja. Nakon kraćeg obilaska mauzoleja krenuo sam u pripreme za let.

Dok sam širio paraglajder, čujem kako lokalni momak (zaposlen u mauzoleju) komentariše i upozorava: „Nemoj da te mičem sa stijene k’o neki dan onog slovenca sa nekim zmajem.“

Primio sam komentar k’ znanju i dovršio pripremu krila na jugozapadnoj padini, na sredokraći trotoara koji iz pešačkog tunela vodi ka ulazu u mauzolej. Duvao je povoljan jugozapadni vetrić i u par koraka na strmoj padini lako sam uzleteo.

Let je bio kratak, iako je bilo termike i povremenih dobitaka visine. Upozorenje lokalnog momka ozbiljno sam shvatio i odustao od mogućeg jedrenja. Sleteo sam na zelene livadice sela Ivanova Korita, pored nekog izvora ili česme.

Brzo sam spakovao paraglajder u omanji ranac, kad eto jednog auta (Zastava 101). Vozač me je pozvao da vozi do parkinga na Lovćenu, kao da smo višegodišnji prijatelji. Poziv za vožnju sam prihvatio bez oklevanja. Vozač i vozilo su bili iz ekipe profesionalnog tima „Zastave“ Kragujevac koja je tada na crnogorskim putevima testirala automobile u realnim uslovima (bio je prisutan mom poletanju).

Između ostalog, vozač mi je rekao kako je onaj glasni lokalac po uspešnom sletanju prokomentarisao: „E’ zna sam ja da će bit dobro, pa on je od našijeh, od Petrovića, tako je kuražan.“

Tokom te vožnje rodila se ideja za let sa padina Štirovnika ka Kotoru, realizovao sam je tek nekoliko godina kasnije.

---

Risan i Herceg Novi

Nakon leta na Lovćenu, po planu sam nastavio putem do Cetinja, potom preko sela Brajići ka Budvi, Kotoru pa do odredišta u Risu. Na Brajićima sam zastao na kratko da se ispenjem do lokacije zapadno od repetitora kako bih pregledao kamenjar i mogućnost za letenje. Sve je bilo onako kako sam i očekivao.
Možeee!
Samo sam bacio pogled na plažu Bečići i tvrdo obećao sebi da ću let oprobati u nekom od narednih par dana tadašnjeg letovanja.

U Risnu sam nekoliko dana letovao kod porodice Krivokapić i leteo sa raznih pozicija u ataru sela Ledenice na putu Risan – Nikšić. Sletanje je moralo da bude precizno, na igralište u krugu osnovne škole ili na terasu hotela Teuta. Jedrenja su bila vrhunska, u vazduhu sam ostajao od jednog do 4 sata. Mesta za poletanje su bila jako zahtevna, bolje da ih ne komentarišem detaljno, ni malo ne bi bilo pedagoški. Zapravo to je bilo brzo trčanje preko kamenjara ili skokovi sa stena sa mlohavim krilom.

Između ostalog, plan je bio da jednog dana iz Risna odem do Herceg Novog, pa do padina Orijena, tj. Radoštaka iznad Zelenike. O tome sam opširno pisao u prethodnoj epizodi. Kao što sam već rekao, bilo je puno lepih akcija na istom terenu, ali o njima drugom prilikom.

---

Prvi letovi na Brajićima i Bečićima

Foto: M. Uletilović, Brajići 1993.

Osvanuo je i taj 25. jul 1990, kada sam otišao do Bečića i Brajića. Prvo do Bečića da osmotrim vetar i gde bih voleo da sletim ako okratim. Hotel Naftagas (danas Hotel Bečići) je bio dominantan i impresivan sa velikim i uređenim travnjakom, sve okolo je bilo u korovu i drači.

Odmah preko magistralnog puta bilo je simpatično odmaralište Elektrodistribucije iz Kraljeva, tu sam parkirao fiću i pešice sam otišao do autobuskog stajališta Boreti. Prevezao sam se do Brajića sa svom letačkom opremom (jedan manji ranac) redovnim autobusom Budva – Cetinje – Podgorica.

Planirano poletište je tada bilo prepuno velikog kamenja, bodljikavog rastinja sa gustom, osrednje visokom borovom šumom na istočnoj strani, bliže repetitoru.

Odlučio sam da krilo raširim na ostacima austrougarskog puta (sada gledano, zapadno od aktuelnog starta).

Vetar je bio slab južni, jedva sam podigao krilo i onako sa mlitavim kanapima zatrčao sam se niz kamenjar i skoro da sam skočio sa stene iznad magistrale. Pogledom u desno primetio sam da je moj relativno nizak prelet preko magistrale iznenadio i preplašio vozača tamno zelenog kamiona sa prikolicom koji se sporo kretao ka Cetinju. Vozač je odmah zatrubio i kao da se podigao sa sedišta, mahnuo sam rukom i pogledao da li ću preleteti dalekovod na padini ispod puta.

Preleteo sam, dobro je, uz flaparanje stabilizatora od Mante brzo sam desantirao sa fascinantnim pogledom na ogromnu Bečićku i budvansku plažu i mirno more. Napomenuo bih da su tadašnja paraglajding krila imala jako skromne performanse (finesu). Obzirom da nije bilo maestrala, a nebo je bilo pokriveno altostratusima, jedva sam preleteo magistralni put u Bečićima. NISAM mogao da doletim do plaže, prizemljio sam se u suvo korito bečićkog potoka (jake noge i mladost), odmah do istočne ograde tadašnjeg Hotela Naftagas.

Misija je uspela, prepoznao sam potencijal lokacije i preporučio je mom drugaru Dragoljubu Vlajiću Vlaji koji je malo kasnije leteo na istoj, uz čak ozbiljnije jedrenje.

---

Pripreme za prvo DP SRJ u paraglajdingu – Budva 1993

Foto: lični arhiv, poletište Brajići 1993, za vreme prvog D.P.                           

Ponovo sam došao na Brajiće u organizaciji vazduhoplovnog saveza SRJ, 26. maja 1993. godine. Tada poznati vazduhoplovni radnici Saveza, opštine Budva i vlade Republike Crne Gore su krenuli u organizaciju prvog DP u paraglajdingu.

Pomenuo bih samo neke od vizionara:

• Vidoje Sjekloća
• Pilot kapetan JAT-a Steva Popov
• Pilot kapetan JAT-a Milinko Delić Delija
• Sekretar VSJ Miodrag Joksimović Joksa
• Predsednik VSJ pukovnik Ikonomović

Tada sam leteo „Paratech P-3“ pozajmljen od Dragoljuba Vlajića. Zahvaljujući dobrom maestralu i termici, uspeo sam da dobro zajedrim i odletim do Budve, tj. „Omladinske zadruge 13. jul“. Poletište je bilo neuređeno, velike stene sa vrlo malo travnatih stazica, a krilo su držali u rukama gore pomenuti akteri.

---

Istraživanje terena i izbor poletišta

Meštanin Budve, preduzetnik i vazduhoplovac, Vidoje Sjekloća je bio inicijator i izvršni organizator prvog Državnog prvenstva u paraglajdingu Budva 1993. Na njegov poziv, Milkan Uletilović i ja smo otišli u istraživanje terena za lociranje paraglajding poletišta u junu iste godine.

U tri dana istraživanja, prepešačili smo veći deo kamenjara u ataru sela Brajići. Vidoje je iz nekih razloga želeo poletište bliže Budvi, negde iznad Gornjih Pobora, dok sam ja insistirao na poziciji koja je bliže repetitoru i magistralnom putu u Brajićima. Na kraju smo dogovorili da lokacija bude tu gde je i danas, blizu magistralnog puta i tadašnjeg kamenoloma. Istraživačke letove Milkan i ja smo izvodili sa paraglajderima „Firebird F-1“ i „Firebird Twist“.

---

Lokalne priče i upozorenja

Od meštana Brajića tada sam doznao kako zmija poskok najrađe vreba „odozgo“ sa glatkih i hladnih grana vrbe, nisam baš bio raspoložen da priču prihvatim kao verodostojnu. Nepunih mesec dana kasnije u praksi mi se ta priča pokazala kao surovo istinitu.

Naravoučenije: „Kartu čitaj al’ seljaka pitaj“.

---

Prvi zemljani radovi i priprema poletišta

Prvi zemljani radovi na uređenju poletišta su bili u julu 1993. pod dirigentskom palicom domaćina Vidoja Sjekloće i njegovog velikog prijatelja Milika Delića Delije. Obzirom da prvi izvedeni radovi nisu obezbedili veliki prostor za komotnije širenje paraglajdera, deo terena sa preostalim stenama je bio prekriven ceradnim platnom. Količina borova koja je posečena je bila minimalna zbog prigovora ekološke sekcije iz Budve.

---

Takmičenje – prvi DP 1993.

Foto: lični arhiv, poletište Brajići 1993, za vreme DP

Takmičenje (prvo DP u organizaciji VSJ) je održano u avgustu te 1993. godine. U svojoj karijeri sam bio na puno međunarodnih i domaćih takmičenja, danas se ona organizuju uz veliku tehnološku potporu, ali sa velikom dozom sigurnosti mogu reći da je tadašnje DP bilo jedno od najboljih takmičenja na kom sam bio.

• Direktor takmičenja: pok. pilot JAT-a Steva Popov
• Rukovodilac letenja: Milinko Delić Delija
• Pokrovitelji takmičenja: Opština Budva i tadašnja Vlada Republike Crne Gore

Svi takmičari, sudije i organizaciono osoblje su imali:

• besplatan smeštaj u Hotelu Beograd u Bečićima
• prevoz do poletišta komfornim autobusom
• sve vreme na raspolaganju helikopter MUP-a iz Podgorice

Svečano otvaranje je upriličeno na tadašnjem fudbalskom igralištu Mogren u Budvi. Na igralište je sletela grupa paraglajderista koja je poletela sa lokacije Konjsko iznad Budve (do tamo su transportovani policijskim helikopterom Gazela).

Manji aeromiting je obogatio motorni zmajar Cviko iz Bosne i Hercegovine, sletanjem i poletanjem na pomenuto igralište. Sve vreme takmičenja deo plaže ispred ondašnjeg Hotela Splendid je bio rezervisan za sletanje takmičara. Svečano zatvaranje je bilo u Hotelu Avala u Budvi.

Zanimljivo je da su tadašnje discipline bile:

• Precizno sletanje na cilj (u svim letovima)
• Vremensko trajanje jedrenja (limitirano do 2 sata)
• Brzinski prelet

Foto: nepoznat, D.P. 1993, takmčar i cilj na plaži Bečići

Rang lista takmičara je pravljena na bazi poena iz sve tri discipline zbirno. Usled sankcija pod kojima je bila naša država, od inostranih letača takmičenju su prisustvovali samo piloti iz Rumunije.

Koliko mi je poznato, još jedno uspešno DP u preletu je organizovano na istoj lokaciji 1996. godine (sigurno postoje pisani tragovi u arhivu vazduhoplovnog saveza Srbije), svetski kup u preciznom sletanju 2010. godine (arhiv vazduhoplovnog saveza Crne Gore). Bilo je i nekoliko lokalnih, nekategorisanih takmičenja u preciznom sletanju revijalnog karaktera.

---

Verovali ili ne – susret nakon SIV kursa 1998.

Foto: lični arhiv, SIV-kurs 1998, Svorci na poletištu Brajići

Prilikom SIV kursa sa Svorcan Vladimirom – Svorcijem, leta 1998. u Bečićima, došao je red na mene da krajem dana odem po automobil koji je ostao na parkingu u selu Brajići.

Na autobuskom stajalištu Boreti sam jedva ustopirao jedan kamion. Po ulasku u kabinu vozač me je upitao zašto idem na Brajiće, a ne za Podgoricu ili za Cetinje „ka’ ostali svijet“. Kad sam pomenuo paraglajding, odmah je započeo priču kako je pre nekih cirka šest godina imao bliski susret sa nekim padobranom.

Nije mi bilo teško da shvatim da je to bio baš taj vozač kamiona iz 1990, kojem sam preleteo ispred kabine u prvom letu sa Brajića. Kamion, cisterna-prikoličar zeleno-žute boje je pripadao tadašnjoj firmi Jugopetrol Kotor. Zato sam predložio da ja nastavim priču.

Vozač i ja smo bili oduševljeni našim slučajnim (Božjom voljom upriličenim) susretom. Bio sam prinuđen da sa vozačem odem na večeru u kafanu na Brajićima. Tamo je bio njegov kolega kome sam potvrdio da se događaj iz devedesete zaista desio, i da sam se ja tada „bačio sa stijena pred šoferku“, jer su ga u firmi već prozivali da izmišlja i laže.

Za izvršeno svedočenje sam dobio nagradu – pravu crnogorsku večeru i prijatno druženje. Samo je Svorci bio u strahu zašto sam okasnio na počinak u Bečiće.

Moja velika bruka i greh je da tom prilikom nisam zabeležio ime i prezime vozača niti odakle je.

POGLAVLJA: