Chronicle of a Flight – Gugi’s Stories from the Air

Sa skijališta u visine

Nakon tog početnog zanosa, došao je trenutak kada je krilo prvi put stvarno krenulo iznad glave.

Slika 1. Let na Kopaoniku sa krilom Manta, Gobelja–jug, 22.12.1989. Snimio: Nenad Tatić Ćata. U pauzama kada nije bilo ski-časova zbog deficita snega, odmah je bilo letačkih aktivnosti.

Kluz Paraplejn i PS-11 – prvi koraci

Iako sam već ranije leteo jedrilicu i skakao padobranom, let paraglajderom doneo je novi osećaj vazdušne „dragosti“.
Prva poletanja sa Kluz–Paraplejnom bila su nezaboravna, a prvi letovi carski, na ski-stazi Stara Duboka. Svako novo poletanje nosilo je neizvesnost: hoću li dobro povući gurtne, kako ću komandovati da uzletim. Vukao sam prednje gurtne veoma snažno; krilo je uglavnom izlazilo na stranu i otimalo se svom snagom. Naravno, nisam oskudevao ni u jačem vetru. Tada nisam znao da je snaga ruku obrnuto proporcionalna kontroli i mekanom odzivu krila — što jače vučeš, krilo se više buni. To sam učio u hodu. Sam let je već bio nagrada — dužina i visina nisu bile važne. Osećaj treće dimenzije bio je veličanstven.

Nedostatak sedišta rešio sam većim prepravljanjem sistema veza rashodovanog padobrana za jedriličare PPJ.

Slika 2.Kopaonik 1990, poletište Srebrnac (danas Orlove stene). Zoran Krstić Krdža i ja u pripremi za poletanje; pomoćnik nam je bio Mirko Krdžić, vlasnik Ski Doo firme za iznajmljivanje ski-sanki. Njegovo sedište je prepravljeni sistem veza sa klik-kopčama, moje bez njih — sa komplikovanijim ulaskom, da bih uštedeo na težini. Iako nije bilo interneta, trudio sam se da informacije pronađem u časopisima i video-materijalima. Na osnovu iskustva iz aerokluba i sa Mašinskog fakulteta odlučio sam se za razne improvizacije na opremi, najviše na sedištu. Sve sam odmah isprobavao u realnim uslovima — većina je funkcionisala i ostala u eksploataciji, a ono što nije dalo dobre rezultate bilo je promptno uklonjeno.

Te prepravke bile su moj prvi ozbiljniji ulazak u servisne radnje na paraglajding opremi. Bilo ih je mnogo i toj temi bih se posvetio detaljnije u nekoj od narednih priča.

Slika 3.Kopaonik, zima 1988/89. Snimio fotograf ski-škole. Rukovodioci ski-škole i ski-centra Genex imali su sluha za novotarija (cirkuske tačke), pa su me angažovali da svakog petka, na najfrekventnijoj ski-stazi Karaman Greben, demonstriram let padobranom. Da bih izvukao potrebnu finesu za dolet do ski-restorana, koristio sam pogonsku vučnu silu dva skijaša ili motorne sanke.

Rukovodioci ski-škole i ski-centra Genex imali su sluha za novotarije (cirkuske tačke), pa su me angažovali da svakog petka, na najfrekventnijoj ski-stazi Karaman Greben, demonstriram let padobranom. Da bih izvukao potrebnu finesu za dolet do ski-restorana, koristio sam pogonsku vučnu silu dva skijaša ili motorne sanke.

Slika 4.Kopaonik, ski-staza Karaman Greben, 06.01.1989. Poletanje uz pomoć šlepa dvojice skijaša. Snimio fotograf ski-škole Genex. Na slici je uočljiv konop za šlepanje ispred leve skije.

Većina letova u početku bila je sa skijama, ali je bilo i letova bez njih — ponekad u planinarskim gojzericama, ponekad u skijaškim cipelama.

Prošle su dve godine od prvog poletanja sa PS-11.

---

Manta

Uuuh… kada nešto žarko želiš, cena je najmanje bitna.

Na Državnom prvenstvu SFRJ u klasičnom padobranstvu u Osijeku, leta 1988, mnogo sam pričao sa Darkom Svetinom o svojim „ludorijama“ na Kopaoniku. Odmah mi je dao telefonski broj Sandija i sve preporuke za kupovinu opreme. Sandi Marinčič, paraglajding veteran, je tada vodio pionirsku bitku razvoja ovog sporta – noviteta na području Slovenije.

Sandi mi je preporučio Mantu, krilo srednje klase, tada tek oformljene DHV-2 kategorije. Manta mi je bila potpuno nepoznata. U to vreme imao sam prospekte firmi Northsales i Firebird, ali je Sandi, kao mentor i diler, preporučio upravo ovo krilo — i sam iskusan padobranac, znao je koje „urođene“ greške padobranci mogu da prave. Progres je bio važniji od performansi.

Nisam se pokajao — to je bila prava preporuka za mene.

Cena Mante bila je oko 2400 DM, bez ranca i sedišta. Za te pare mogao sam da kupim polovan auto. Međutim, zahvaljujući radu u ski-školi Genex, to sam sebi priuštio bez problema.

U tom periodu imao sam još nekoliko ispita i diplomski rad na fakultetu. Kada je krilo stiglo iz Slovenije, svi drugari i kolege sa kojima sam spremao ispite morali su da vide to čudo tehnike. Prvi dodir i miris bili su nešto potpuno novo. Šuškanje krila — potpuna novost. Iako su kanapi bili od poliestera, bili su znatno tanji nego oni na koje sam bio naviknut. Najlonska ojačanja na rebrima, tanji aeroprofil, aproksimacija elipse u projekciji krila — jednostavno, bio sam očaran novom igračkom.

Prva proba bila je na obližnjem brdu Ćava, a prava visinska proba usledila je nekoliko dana kasnije na Studenoj planini.

Manta je bila krilo za napredovanje i uživanje — ne vrhunsko, ne takmičarsko. Imala je lep, progresivan odziv na komande i dobro izbalansiran pritisak, sa manjom vitkošću, pa je u letu bila veoma stabilna. Bila je osetljivija od Paraplejna ili PS-11; česte asimetrije su mi se dešavale u fazi podizanja i poletanja, dok je pritisak bio manji.

Prvog novembra 1989. na Kopaoniku, pri jačem jugozapadnom vetru, falširao sam podizanje krila najmanje pet puta. Drugar Saša Milašinović Kinez, vrsni skijaš, više nije mogao da mi pomaže u razvlačenju krila, pa mi je predložio da se malo odmorim, a da on pokuša. Naravno — njemu je uspelo iz prvog pokušaja. Čovek nikada pre toga nije prišao ni padobranu ni paraglajderu. Meni je to bila bruka i sramota, ali sam naučio važnu lekciju: nežnije sa rukama. To me je dodatno motivisalo da učim preciznije i temeljitije.

Prvi ozbiljni letovi sa Mantom bili su na Studenoj planini krajem 1989. Srce je bilo prepuno radosti pri svakom poletanju. Nije bilo straha — samo samopouzdanje, ushićenje i nezaboravna lepota. Pozitivna energija bila je „kao Alpi“. Koliko sekundi ili minuta — nije bilo važno. Važno je bilo bezbedno sletanje.

Na tom poletištu nisam ponovio nijedan let do danas; samo sam ga kasnije nadletao u lokalnim preletima.

Slike 5 i 6.Prvi letovi sa krilom Manta na Studenoj planini, oktobar 1989. Nisam imao pojma o okrenutom startu — okret je bio spontan, radi korekcije podvijene desne strane krila.

Slike 7 i 8.Letovi na Studenoj planini 1989. Sedište i kaciga bili su mi „najbolji“ delovi opreme 😊Snimio: Saša Milašinović Kinez.
(Satirično napisano — kacigu nisam dugo nosio jer sam smatrao da mi smanjuje vidokrug i osećaj. Sedište takođe nije bilo udobno pri dužim letovima.)

---

Društvo

Počeo sam da „inficiram“ kolege skijaše iz ski-škole Genex, pa su mi se neki ubrzo i pridružili. Verovao sam da su svi učitelji dovoljno pametni i motorički sposobni da to probaju.

Nebojša Đorđević Neba ubrzo kupuje krilo EQ Sport. Za njim počinju da lete Nenad Tatić Ćata, Miodrag Bujić Bujke, Saša Milašinović i još nekolicina.

U društvu je sve bilo lepše i luđe.
Zoran Krstić Krdža bio je stalno prisutan kao snimatelj, a ubrzo je i on poželeo da se oproba u letenju.

Slika 9.Kopaonik, Zoran Krstić Krdža i ja u letu sa Suvog Rudišta (jugozapad). Snimio: Nebojša Đorđević Neba.

Naša ski-škola okupljala je tridesetak probranih vrhunskih skijaša; neki su bili i takmičari, većina akademski obrazovana na Fakultetu za fizičku kulturu. Bio sam presrećan što sam izabran za člana tog kolektiva. Od rukovodilaca do najmlađeg instruktora — svi su bili sportisti, entuzijasti, hrabri, uporni i fizički spremni. Većina je govorila bar jedan strani jezik. Profesionalni odnos prema svemu što se dešavalo u ski-centru, pa i prema meni, bio je bez izuzetka.

Uvek sam mogao da računam na ogromnu pomoć u organizaciji, snimanju i prezentaciji letova u nečemu što je tada bilo potpuno novo.

Stvarno smo bili sportska elita — ali to je posebna priča.

Slika 10.Ski-škola Genex, zima 1988/89.

To vreme okupljanja ekipe bilo je zaista posebno. Vežu me divne uspomene, pune radosti i smeha, ali i poneke napete situacije koje nisu uvek imale uspešan ishod. One su i dan danas tema naših priča.

Tokom jednog rutinskog leta na ski-stazi Stara Duboka začuo sam zvuk omiljenog helikoptera Mi-8. Pilot je želeo da pozdravi goste ski-centra i preleteo je preko hotela. Odmah sam skrenuo 90 stepeni udesno, da se što više udaljim od moguće turbulencije. Pilot me je na vreme uočio i prešao u penjući let. Kada sam video da se udaljava i da krilo mirno leti, otišao sam na sletanje.

Slika 11.Kopaonik, januar 1990, ski-staza Stara Duboka — slučajni susret sa helikopterom Mi-8. Snimio: Zoran Krstić Krdža.

U nekim letovima prolazio sam vrlo blizu vrhova jelki. Jednom sam pogrešno procenio i išao pravo u vrh visoke jele. Instinktivno sam zarotirao skije za 90 stepeni ulevo i odlomio njen vrh. Kada sam to ispričao drugarima, bili su skeptični — ali usled jakog minusa drvo je bilo krto i dileme više nije bilo.

Drugog marta 1990. na Kopaoniku, Nebojša Đorđević Neba upisuje se u „knjigu“ prvog paraglajderiste koji je sleteo na drvo. Njegovo novo krilo imalo je bolju finesu od moje Mante, na kojoj se obučavao i to je bio glavni razlog. Mala nesmotrenost u izvođenju „S“ zaokreta odvela ga je u dolinu punu visokih jela. Po proceduri, izabrao je najrazgranatiju — po sredini, da bi krilo ostalo zakačeno.

Slika 12.„Parkiranje“ paraglajdera na visoku jelu, ski-staza Stara Duboka, mart 1990. Snimio: Zoran Krstić Krdža. Iznad Nebinog krila je Neba, vrši skidanje

Neba je već bio iskusan alpinista i član GSS-a, pa smo uz moju pomoć skinuli krilo za oko pola sata. Ipak, u ski-školi su nas dočekale podrugljive ovacije. Osim samokritike, usledila je i zvanična kritika na sastanku ski-škole — neprijatna, ali poučna. Takva „parkiranja“ dugo nismo ponovili.

---

Najveći napredak ostvario sam tokom ski-sezone 1989/90 na Kopaoniku i Brezovici.

Slike 13 i 14. Letovi na Kopaoniku, sezona 1989/90. Snimio: Zoran Krstić Krdža.

Slika 15. Kopaonik, januar 1990, ski-staza Stara Duboka — uživanje na minusu.

Slika 16. Kopaonik, 8. mart 1990. Desant sa Suvog Rudišta do Vikend-naselja. Snimio: Miodrag Bujić Bujke, tada dežurni aktivista GSS-a.

Bio sam pun samopouzdanja i uveren da znam mnogo o ovom sportu. Već sam ozbiljno razmišljao o kupovini novog, naprednijeg krila.

Jedno je bilo sigurno — više se nisam mogao vratiti na staro.

POGLAVLJA: