Chronicle of a Flight – Gugi’s Stories from the Air

I Gusan i Gugi

Od tog vremena sa Kopaonika pa do danas sam opsednut paraglajdingom, ali ipak tokom cele vazduhoplovne karijere najdublji trag je ostavila ljubav prema jedriličarstvu i padobranstvu.

Fotografija n. n. autora, preuzeta sa interneta, avion Aero 3 sa članovima aero-kluba Kraljevo iz 1972. godine. Na slici su: Slavko Radosavljević Šalin, Radovan Kostović Pepi, Ivo Hauptman, Milan Mitrović Daki, Miko Tešić, Branko Janković, Milanko Radović i Jovan Radovanović Brka

---

Ko sam ja zapravo?

Ja sam Zoran Petrović Gugi, rođen 29.12.1961. godine u Kraljevu, majka Daroslava Petrović rođena Ivanović, otac Dragan Petrović.

Slika.. Još kao mali u maminim rukama voleo sam visinu

Deda po ocu Živan Žiko je bio vojnik predratne kraljeve vojske u Rajlovcu i vrstan stolarski zanatlija. Deda je svojim pričama iz Rajlovca jako uticao na mene da se zaljubim u aeroplane i da otvorenih očiju sanjam kako je lepo leteti.

Slika: Moj deda Živan J. Petrović Žiko, fotografisano u poznijim godinama, njegova stolarska radionica je bila moj vrtić

Ti snovi su se kasnije i ostvarili kroz jedriličarstvo, padobranstvo i paraglajding. Moram reći da je mašta bila izuzetno bliska stvarnom doživljaju letenja.

Slika … Iz školskih dana u mojoj dragoj Ratini, ja sam desno iznad učitelja, odmah se vidi da sam „džigljav“ i nisam za fudbal, zato sam morao da maštam o letenju, he, he

---

Prvi koraci ka letenju

Kao đak prvog razreda srednje mašinske škole u Kraljevu, upoznajem drugara iz drugog razreda, koji je ubrzao moju odlučnost da postanem član aero-kluba i da počnem da letim. Ta, za mene velika i iskrena inspiracija bio je Dragutin Terzić – Guta, u to vreme najmlađi pilot jedrilice u aero-klubu.

Fotografija sa PO-2, YU-CNN, leta 1980. Foto: Zoran Petrović, s leva na desno: dr Rade Đorđević, Vlado Anev, Mijat Jovanović, Mirko Mirković, Dragan Mirković, Miodrag Dostanić, Milun Glišović, Slavko Radosavljević i Voja Blagojević.

Prvi susret sa aerodromom i članovima aero-kluba u Kraljevu bio je jedne nedelje, 1976. godine u jesen. Ogromna, uredno pokošena livada sa poletno-sletnom stazom i upadljivim drvenim hangarom na kome je stajao veliki natpis „VAZDUHOPLOVNA ŠKOLA“.

Tog dana je neki crnomanjasti nasmejan lik sa rupicom na bradi jedrio sa jedrilicom više od dva sata. Bio je to Momir Jović – Ciga.

.

---

Aero-klub i obuka

Slika.. Dragutin Terzić Guta i ja sa jedrilicom Blanik, osamdesetih godina. Sportski aerodrom Kraljevo. U pozadini se vidi upravna zgrada industrije vatrostalnih opeka Magnohrom

Nakon upoznavanja Gute, moje posete aerodromu i aero-klubu su bile sve češće, može se reći svakodnevne. Kada nije bilo letenja, iskusni piloti su se okupljali u „učionici“. Tu sam sa velikom pažnjom slušao njihove priče i želja za letenjem je rapidno rasla.

Neko od njih mi je tada rekao:
„Kad Tata odobri, tad ideš na obuku, samo moraš biti posvećen, radan, uporan, odgovoran, zdrav i da napraviš nekoliko modela koji će da lete“.

Tako je i bilo. Radio sam sve vrste poslova, od prostih fizičkih do administrativnih.

„Tata“ je bio i ostao nadimak koji je Mijat Jovanović dobio od starijih članova aero-kluba. Vrstan pilot jedrilice i motornih aviona, upravnik aerodroma i rukovodilac u vazduhoplovnoj školi, nastavnik jedriličarstva i nastavnik motornog letenja. Kraće rečeno, alfa i omega aero-kluba.

Posle par njegovih usmenih opomena, uplatio sam članarinu i tako zvanično postao aktivni član aero-kluba „Mihajlo Petrović“.

---

Jedriličarska obuka

Fotografija sa jedriličarske obuke u Kraljevu, jul–avgust 1979. Foto: Voja Blagojević, s leva na desno: Petar Simeunović, Marijana Glišić, Milenko Arsenijević, Jugoslava Brković, Mijat Jovanović, Zoran Petrović Gusan, Vlado Anev i Tomo Tomić. Okružili smo našu najdražu leteću spravu, jedrilicu Blanik L-13, reg. oznake YU-5358. Za mene je to najlepša i najbolja jedrilica na svetu. Koliko sam u pravu govori i podatak da Red Bull u Insbruku poseduje takav tip jedrilice. I danas znam njene tehničke karakteristike – raspon, dužinu, visinu, težinu, finesu, brzine. To je kao kada dete nauči „Oče naš“.

Bilo je puno nas, golobradih članova koji smo želeli jedriličarsku obuku. Nakon godinu dana aero-modelarenja i rada na aerodromu, izdvojili smo se Petar Simeunović – Perica, gimnazijalac iz Oplanića, i ja, mašinac iz Ratine.

                         

Foto: lični arhiv. S leva na desno: Petar Simeunović i Zoran Petrović Gugi. Iza nas je stari drveni hangar. Drveni zidovi i klizna vrata – simbol su jednog vremena u kojem smo, okruženi jedrilicama, već tada znali da smo na pravom mestu i u pravom trenutku. Par godina kasnije hangar je renoviran sa značajnim podizanjem krova.

---

Modelarstvo i teorijska priprema

Kod aviomehaničara Miodraga Dostanića – Mila, nismo propuštali nijedan posao. Uz Miluna Glišića – Kiflu i njegovog brata Zorana učio sam i preslaganje padobrana. Mijat nas je „naterao“ da dobro proučimo konstrukcije aviona i jedrilica, kao i literaturu u biblioteci aero-kluba. Radio sam kao aero-modelar više vrsta jedrilica, trimovao ih i startovao u nebo.

Slika.. Izrada modela od balze i japan papira

Nakon dvogodišnjeg dobrovoljnog rada u klubu, modelarstva i teorije, došli smo do obuke.

Prvi informativni let avionom bio je 03.07.1978, avion Kurir YU-DAW, pilot Jovan Radovanović – Brka. Kao putnik leteo sam još nekoliko puta u tom mesecu.

---

Početak praktične obuke

Uz neophodne potpise roditelja i lekarske preglede i praktične obuke, pridruženi smo grupi kandidata iz Aero-kluba Ovčar-Kablar. Osnovna jedriličarska obuka započela je u julu i završila se u avgustu 1979. godine.
Perica i ja smo laširali 29.07.1979. godine.

Prvi informativni let u jedrilici Blanik L-13 YU-5358 bio je 01.05.1979, pilot Mijat Jovanović.

Letenje jedrilicom je osnov svake aerodinamičke naprave i vazduhoplovne obuke. Lilijentalova žeđ za letenjem nikada nije utoljena – naprotiv, ona se rasplamsava upravo u ovoj, bezmotornoj letelici. Šuštanje vazduha, glatko klizanje, druženje sa termikom i orlovima – su dragi, neopisivi osećaji koji te zauvek vežu za nebo.

Moja jedriličarska obuka i letenje bili su sve vreme vezani za šlep avionom. To su bili legendarni sportski avioni: PO-2, Kurir, Citabrija i Vilga.

Leteo sam, i ostao, isključivo na najlepšoj i najboljoj školskoj jedrilici – Blaniku L-13. Zbog svoje visine bio sam prinuđen da izvadim fabričko sedište i da sednem direktno na aluminijumski pod; u suprotnom, kabina se nije mogla propisno zatvoriti.

Slika.. Ja u kokpitu jedrilice Blanik L-13 pred poletanje na trenažni let u Kraljevu 1979. godine

---

Gusan postaje Gugi

Tokom jedriličarske obuke u aero-klubu pratio me je nadimak Gusan. Kada mi je nastavnik Mijat rekao da je divlja guska jedina ptica koja preleće 8000 metara nadmorske visine, prihvatio sam taj nadimak kao svoju letačku značku.

Kasnije, tokom padobranske obuke, nadimak je prešao u Gugi i pod tim imenom sam ostao obeležen u vazduhoplovstvu i u životu do današnjih dana.

Teorijska obuka je bila temeljna i, kako se kasnije pokazalo, pedagoški genijalno vođena. Tokom zime, u učionici kluba, održavana su redovna predavanja. Pre praktične obuke prolazili smo lekarske preglede i polagali teoriju kroz testove. Sećam se da je test imao 54 esej­ska pitanja iz više predmeta.

Mijat je Perici i meni jednog dana dao testove i odmah otišao u opštinu da završi neke poslove. Nas dvojica smo otišli u biblioteku i za sva pitanja u koja nismo bili sigurni potražili odgovore u ozbiljnoj literaturi. Skockali smo testove kao pravi štreberi i predali ih.

Posle nedelju dana Mijat se pojavio sa dva nova, prazna testa:
„Morate ponovo, čistačica je bacila one vaše.“

I opet je otišao u grad.

Drugi put smo testove popunili uz znatno manju pomoć literature. Srećni, predali smo ih i čekali rezultate. Posle mesec dana, Mijat se pojavljuje ponovo – sa praznim testovima.

Mi zanemeli, ćutimo, leti nam se. Kaže da ne može da nađe rešene testove, a sutra stiže inspektor iz Beograda. Ništa, prionemo mi na pisanje po treći put. Ovoga puta – bez ikakve literature. Pomalo ljuti, ali zahvaljujući tome što smo prethodna dva puta sve temeljno proučili.

Naravno, inspektor nikada nije došao – ali smo mi naučili teoriju kako treba.

Slika.. Moja jedriličarska knjižica

---

Praktično letenje i pedagoške lekcije

Praktična obuka je bila podjednako specifična. Danas mnogima nije jasno kako smo uopšte završili obuku bez radio-veze. Jednostavno: pre svakog letačkog turnusa sledilo je višesatno demonstriranje celog leta, sa svim fazama, na maketi školskog kruga pored hangara.

Tek kada je Mijat bio siguran da smo sve razumeli, dozvoljavao je ulazak u kabinu jedrilice.

Grešaka je bilo – i biće ih uvek. U jednom letu sam bio inferioran u praćenju aviona tokom šlepa do te mere da me je Mijat u vazduhu izgrdio do bola. Kabina je odjekivala od vike i pogrda.

Kada sam sleteo, bio sam slomljen i razočaran, već sam u svojoj glavi odlučio da napustim obuku. Ta misao me je držala sve do večernjeg brifinga. Posle toga sam postao znatno budniji u letenju i zaslužio da prvi laširam u klasi.

Sletanja su bila posebna priča. Radi uštede vremena i goriva, još u obuci smo uvežbavali sletanje niz vetar. U tome sam bio odličan.

Kada mi je Mijat jednom dao zadatak da sletim na sredinu aerodroma, ja sam potpuno omašio i sleteo baš tamo gde se jedrilica samo zaokrene za 180 stepeni i odmah bude spremna za novi šlep.

Nije bilo kritike, samo pitanje:
„Zašto si odstupio od zadatka?“

Prihvatio je moje objašnjenje bez rasprave. Zbog toga i mnogih drugih postupaka, postao je i ostao moj pedagoški uzor.

---

Rutinski letovi i eksperimentisanje

Slika.. Na rutinskom letu jedrilicom u zoni Kraljeva. Snimio, iz druge kabine, Momir Jović Ciga

Slabo sam išao na prelete van Kraljeva – sve je bilo u radijusu od dvadesetak kilometara. Bio sam nestašan, priznajem. Bez znanja upravnika kupio sam i ugradio bateriju u pokazivač skretanja, da bih okusio jedrenje u oblaku. Sve je funkcionisalo kako sam planirao, osim kratkotrajnog gubitka orijentacije po izlasku iz kumulus mediok­risa.

Ispit za dozvolu pilota jedrilice polagao sam kod Mike Isakovića. Taj let i dan-danas pamtim, ostao mi je u dragoj uspomeni. Upravo na osnovu tog ispita, kao i kasnije ispita u padobranstvu, formirao sam svoj stav i pristup kao ispitivač u paraglajdingu.

Za te predivne dane svog života zahvaljujem Mijatu Jovanoviću, našem popularnom „tati“. Znao je da nas sačuva od početničkih grešaka i da nam postavi čvrste, zdrave temelje vazduhoplovstva – temelje koji traju ceo život.

Slika.. Petar Simeunović i Zoran Petrović pored plastične visokosposobne jedrilice Cirus

---

Ograničenja i izbori

Nakon završene jedriličarske obuke Perica i ja ne prolazimo lekarski pregled za školu rezervnih oficira pilota. U neku ruku to zanimanje je bilo nešto o čemu su mnogi sanjali. U to vreme važilo je da, ako prođeš lekarski, JNA automatski refundira aero-klubu tvoju obuku za pilota motornog aviona, trening i napredovanje u aero-klubu.

Naš ,,pad’’ na lekarskom je u aero-klubu značio da nema obuke za pilota motornih aviona, jer je kasa kluba uglavnom zavisila od prihoda iz JNA. Nisam bio neraspoložen zbog toga jer je moj iskreni vazduhoplovni cilj bio letenje jedrilicom.

---

Knjižica letenja kaže da je moj zadnji let jedrilicom bio 1992. godine. (Nije ova strana.)

Godine 1980. postao sam punoletan, saglasnost roditelja mi više nije bila potrebna radi odlaska na padobransku obuku…

---

Lepa sećanja

Lepa sećanja sa kraljevačke „livade“ uvek su vezana za dobre ljude.

Za osoblje naše male aerodromske kafane u kojoj smo pojeli mnogo ukusnih sendviča i ćaskali uz sokove i druga pića. Sećam se: Eme, Mice, Jeremije, Mice i Pera.

Naša domaćica, kao majka aero-kluba, bila je Stajka Dugalić. Svi smo je zvali teta Stajka. Izuzetno je dobro poznavala stanje u hangaru i kratkoročne planove letenja, bila nam je oslonac za sve.

POGLAVLJA: