Chronicle of a Flight – Gugi’s Stories from the Air

Padobranstvo – prvi deo

1. Početak i osnovna padobranska obuka

Slobodni pad je neizrecivo lep i kompleksan. Svojim rukama upravljaš, razmišljanje je brzo, zasnovano na prirodnim zakonima i logici, bez opravdanja za eventualne greške. Na raspolaganju je samo nekoliko sekundi, potom aktiviraš padobran i ako je sve u redu planiraš prizemljenje.

Fotografija iz lične arhive. Skok iz aviona AN-2, visina skoka: 2000 m

Moja padobranska karijera počela je iz čiste radoznalosti. Upravnik aero-kluba je obavestio sve članove – pilote da su u obavezi da obave bar jedan padobranski skok. Pomislio sam: „Zar samo jedan? Ma nek ide cela obuka, da vidim i to čudo.“ Nisam se pokajao.

Na moju veliku žalost, padobransku knjižicu sam izgubio, pa neke događaje opisujem samo po izbledelom sećanju.

Svi skokovi koje smo izvodili u to vreme bili su gratis – finansirao ih je sam klub, a mi smo ih „plaćali“ aktivnostima u klubu, odnosno radom na aerodromu. Zbog toga smo skakali onoliko koliko je bilo goriva. Klubovi su se snalazili jer vojska nije bila zainteresovana da finansira osnovnu obuku od 10 skokova; više im je odgovaralo da dobiju već obučene padobrance. Tako je nakon uspešno završene obuke gotovo svaki član kluba vojni rok služio u 63. padobranskoj brigadi u Nišu.
Osnovnu obuku od 10 skokova izvodili smo iz aviona AN-2, kod nastavnika padobranstva Zorana Rakovića – Rakca iz Valjeva. Nakon svakog skoka sledila je analiza: razgovori o tome kako da se poboljša brzina i kvalitet izvođenja, kako postupati u vanrednim situacijama (vodovi visokog napona, krovovi niskih i visokih zgrada, totalni i delimični otkazi, i još mnogo drugih scenarija).
Već na trećem skoku, dok je AN-2 penjao na 1000 m radi skoka ,,na gurtnu“, u mojoj glavi je bilo hiljadu pitanja ,,zašto padobranstvo“. Doneo sam odluku da posle tog trećeg skoka odustanem i da uživam u letovima sa jedrilicom.
Međutim, kako je došao trenutak iskoraka iz aviona, sve prethodne misli su odletele u svemir, bukvalno su nestale. Deviza „Jednom padobranac – uvek padobranac“ se potvrdila. Nastavio sam da budem deo padobranskog bratstva, time se i danas ponosim.

Fotografija iz vremena osnovne padobranske obuke 1980. god. Foto: lični arhiv, s leva nadesno: Momčilo Savković Mule, Ljubiša Milutinović, Zoran Petrović Gusan, Dragana Đurić Daca, Dragica Marković, donji red: Srboljub Negovanović Srbo i Slavoljub Ilić Kolar. U pozadini je avion AN-2, registarskih oznaka YU-BKD, avion-majka za padobranske skokove, pouzdan, robustan, komforan za vršenje mnogih poslova pa i bacanje padobranaca, kako u vojsci tako i u sportu.

Nakon završetka osnovne obuke, uprava kluba nas je priključila uz jedan projekat obuke policijskih snaga iz Kragujevca. Nastavak obuke za sticanje dozvole padobranca vodio je nastavnik Zoran Pavićević, a skokove smo izvodili iz aviona „Kurir“ i AN-2, na aerodromima u Kraljevu, Smederevu i Trsteniku. Za pristup polaganju za dozvolu bilo je potrebno oko 40 skokova, uključujući i nekoliko skokova sa visine od 1500 i 2000 metara.

Slika … Srodne duše, Živorad Vincić Žika iz Jagodine i ja na padobranskom kampu u Smederevu – godinu ne znam

---

2. Vojska i treninzi

Godine 1980/81 bio sam vojnik u Nišu. Ne, nisam bio u padobranskoj brigadi, već u puku veze na Bubnju (još nisam saznao zašto i kako). Tada sam doznao za vazduhoplovni udes u kome su smrtno stradali članovi našeg aero-kluba Dragan Đorđević i Milun Glišović – Kifla. Iste jeseni u Trsteniku se dešava udes jedrilice Blanik, još jedna mlada žrtva.
Na žalost, veoma rano sam upoznao i tamnu stranu vazduhoplovstva i postalo mi jasno zašto su se moji roditelji bojali da mi potpišu saglasnost.
Po povratku iz vojske nastavljam sa redovnim skokovima padobranom i ispitom za dozvolu.

Od 1982. do 1985. kod mene je bilo zatišje, nije bilo „goriva“ i posvetio sam se studiranju na MF u Kraljevu gde sam uspešno diplomirao na katedri za proizvodno mašinstvo.
Pretpostavljam da je bilo 1985, nas šestorica padobranaca (Kajgi, Kolar, Ćopo, Srbo, Igre i ja) iz aero-kluba koji smo polagali ispit za dozvolu padobranca.
U našoj klasi Igro je bio jedan od najtalentovanijih. Ne znam razloge zbog kojih se, ubrzo posle dobijanja dozvole, distancirao od skakanja. Bio je jedan od prvih koji je oprobao letenje paraglajderom na Studenoj planini 1990, i to je zanemario, čini mi se, zbog velike ljubavi prema oružju i njegovoj izradi.

Foto iz 1984. Padobranci sa svežim dozvolama. S leva na desno: gore – Ćopović Gordan Ćopo, Srboljub Negovanović Srbo, Predrag Igrutinović Igre, Zoran Petrović Gugi, dole – Milomir Jevtović Kajgi i Slavoljub Ilić Kolar.

Trenažni skokovi su se nizali iz helikoptera Bel Džet Rendžer, aviona Vilga u Kraljevu i Trsteniku i trenaža je bila na zavidnom nivou. Sve se odvíjalo pod nadzorom Zorana Pavićevića, na moju žalost sport i politika idu rame uz rame i ubrzo Zoran Pavićević nije više bio naš nastavnik.

Slika … Veseli padobranci iz Beograda, Paraćina i Kraljeva na padobranskom kampu u Trsteniku, 1984. godine

Velika grupa padobranaca iz Kraljeva, Niša, Beograda i Smedereva, nakon izvršene provere opreme čeka na svoj red za ulazak u avion AN-2, 1984. god.

Slika .. … Čačanka Nada i kraljevački padobranci Kolar, Ioro i ja na stajanci sportskog aerodroma u Trsteniku pred skok iz aviona AN-2, 1984. god.

Slika… Padobranska ekipa pred skok iz aviona Vilga, osamdesetih. S leva na desno: Dragoljub Vlajić Vlaja, Dragan Milićević Gagi i Zoran Petrović Gugi

Slika … U društvu nastavnika Zorana Pavićevića u Smederevu osamdeset i neke

3- Takmičarski napredak

Znanje iz jedriličarstva i takmičarski duh izoštren kod Zokija Pavićevića su mi pomogli da brže dođem do takmičarskog statusa. Svoje padobranske veštine i znanje proširujem na kampu VSS u Trsteniku 1986. pod dirigentskom palicom Ljubiše Naumovića.

Slika … foto Voja Blagojević, s leva na desno: Igrutinović Predrag Igro,  Srboljub Negovanović Srbo, Gordan Ćopović Ćopo, ja,dole sede:Milomir Jevtović Kajgi I Slavko Ilić Kolar.

Fotografija iz lične arhive. Skok u Trsteniku 1986, iz aviona AN-2 na kampu VSS, visina skoka: 2000 m, zadatak: skok sa izvođenjem figura u klasičnoj disciplini

Slika … Moj dragi ,,žuća“ PS-11 na trsteničkom sportskom aerodromu, prizemljenje na pesak padobranskog kruga. Godinu ne znam…

Kod klasičnih takmičarskih disciplina u timskim skokovima na cilj, skakali smo u tzv. stepenu. To je značilo da ja kao najteži skačem prvi i imam najdužu zadržku u otvaranju dok je najlakši padobranac iz ekipe skočio kao četvrti i odmah po izlasku iz vazduhoplova otvarao padobran. Na taj način nismo dekoncentrisali jedni druge u pravljenju školskog kruga i preciznom prizemljenju na elektronsku meru (palačinku).

Slika … Takmičarska ekipa AK Kraljevo na Paliću

 

Slika .. Para-ski DP na Bjelašnici 1988.                         

Slika … Moji verni navijači na Bjelašnici, sleva na desno Predrag Igreutinović, Dragan Lukić, Dejan Usiljanin, Saša Milašinović i Dragan Petrović.

Para-ski disciplina je rođena u Alpima kao kombinacija padobranskog skoka na cilj i skijanja. Cilj je pozicioniran na padini nagiba 20 stepeni pokrivenoj snegom. Skijanje je podrazumevalo veleslalom po FIS pravilima. Poeni iz obe dicscipline se sabiraju i dobija se konačna rang lista.

Foto iz 1986. nn. Kamp-VSS figurativnih skokova u organizaciji VSS u Trsteniku. Nas troje se kasnije angažuje u paraglajdingu.

Za grupne skokove smo počinjali takozvanim ,,dvojkama“ iz aviona, a napredovali skokovima iz helikoptera MI-8.

Slika: helikopter MI 8

Slika .. Vesela ekipa srpskih padobranaca (bez mene) pored helikoptera Mi8, foto arhiv Zvonko Pavlović

U poređenju sa avionom, skok iz helikoptera je bio draži, brže i komfornije smo dostizali visinu za skok. Jedino nam se pilot ljutio ako bismo dobro zaljuljali (Bel-206) helikopter pri odvoju.

Slika .. Poletanje helikoptera Bel 206 sa padobranskom ekipom za relativ-figurativne skokove, sportski aerodrom Kraljevo

Slika .. Dragan Milićević Gagi i ja pred skok iz helikoptera Bel 206

---

4. Anegdote i duh padobranskog bratstva

Jednom prilikom uprava kluba je dobila na par sati policijski helikopter Bell 212. Piloti i mehaničar su nam rekli da može samo 8 padobranaca da se smesti za skok.
Kad je Boban Babović sa njima popričao, da je bitna ukupna masa a ne broj, stigosmo mi do broja 14.
Auuh, iako smo skakali sa 3600 m, meni je to bio najteži skok. Razlog je bizaran, teskoba u kabini dok smo došli do visine za skok mi je bila neizdrživo neprijatna. Potom sam imao vrhunski lep skok, iznad stratokumulusa ali sa prizemljenjem na zapadnu ivicu aerodroma.

Slika .. Skupljanje opreme nakon doskoka na cilj, Kraljevo

Sećam se i „ekonomskih“ skokova kad smo trenirali skok na cilj sa mnogo manjih visina od 1000 m.
Kao prvi u naletu odvojim malo dužu zadršku tako da sam već video ljude i manje objekte na tlu u momentu otvaranja padobrana. Epilog, bezbedno prizemljenje van ograde aerodroma.
Usledilo je samo kratko ali veoma ubedljivo savetovanje od strane nastavnika Zorana.
Rado se sećam konobara Pere iz aerodromske kafane.
Prilikom izvođenja padobranskih skokova u Kraljevu sa avionom AN-2, piloti su bili raspoloženi da u vazduh vinu prijatelje kluba i, naravno, Peru. Kada smo mi padobranci svi iskočili, Pera je očekivao da će sleteti na aerodrom sa koga je i poleteo. Međutim, zbog posebnog zadatka, tehničke prirode, avion je sleteo u Paraćin.
Pero nije mogao da shvati gde se nalazi i odmah je pitao: „Gde smo? Gde mi je kafana?“
Piloti su uz smeh sve vreme govorili da je to Kraljevo i veoma rado prepričavali anegdotu po povratku u Kraljevo.

POGLAVLJA: