Chronicle of a Flight – Gugi’s Stories from the Air

Padobranstvo – drugi deo

5. Iskustva sa rezervnim padobranima

Iako je upotreba rezervnog padobrana bila retka, kao i danas, nekoliko nas je imalo iskustvo da nam je baš rezerva spasila glavu od nesumnjivog smrtnog ishoda usled delimičnog ili potpunog otkaza.

Uspešno aktivirana rezerva tokom takmičenja na Paliću.

U svojoj letačkoj karijeri imao sam pet otvaranja rezervnog padobrana. Dva puta sam padao na veoma sigurnoj, jednostavnoj, klasičnoj, okrugloj padobranskoj rezervi PR-03-1, a u paraglajdingu sam dva puta po zadatku otvarao „Charly second chance“, dok mi se jednom desilo i samo-otvaranje tokom leta. Samo jednom sam skočio sa padobranom koji je neko drugi pakovao.

---

Pakovanje padobrana učio sam od prvog dana svog aktivnog članstva u aero-klubu. Svako od nas padobranaca bio je u obavezi da savlada uputstvo za upotrebu i pakovanje padobrana sa kojim izvodi skok. Slobodan sam da kažem da sam u tome bio vrlo dobar: od okruglih desantnih kupola do padobrana tipa krilo — znao sam kako da precizno, brzo i lako spakujem svoj padobran. Kod kvadratnih PPS padobrana motornih pilota na avionu Aero-3, kad bih naišao na nepoznanicu, uvek sam tražio pomoć iskusnih padobranaca i nastavnika.

Trikovi u pakovanju i improvizacije na opremi uvek su poticali od iskusnih padobranaca. Oni su imali jedan jasan cilj: poboljšati performanse u skladu sa zadatkom skoka i komforom padobranca — lakše i brže pakovanje, mekše otvaranje, veća stabilnost, bolja upravljivost, manji otpori. Ponekad je to moglo biti i rizično i dovesti do otkaza padobrana, ali sve što bi se pokazalo dobrim u praksi, proizvođači su kasnije usvajali.

Kod skokova na „gurtnu“ padobran se otvara sam, odmah po skoku iz letelice, bez zadrške i bez slobodnog pada. Zato je dinamički udar pri otvaranju mnogo manji nego kod skokova sa zadrškom. Tokom slobodnog pada, sila otpora se uravnoteži sa silom gravitacije, pa se brzine padobranca kreću od 140 do preko 200 km/h. Brzina se nije merila instrumentalno; učili smo procenu tokom priprema, zavisi od položaja tela u padu. Nakon otvaranja padobrana, brzina se u nekoliko sekundi smanji na 15–20 km/h — što izaziva veoma neprijatan udar. Zato smo koristili različita tehnička rešenja da ublažimo otvaranje i produžimo usporavanje — tzv. „mekše otvaranje“.

---

6. Otkaz u Subotici — padobran Kluz-1

U Subotici sam imao potpuni otkaz padobrana Kluz-1, upravo zbog mog pokušaja da pakovanjem ublažim udar. Bio sam na državnom prvenstvu u grupnim figurativnim skokovima (relativ četvorka) i skakali smo iznad Palićkog jezera.

Po otvaranju okrugle, neupravljive rezerve, uradio sam sve po proceduri koju smo uvežbavali tokom obuke i treninga, i prizemljio se na udaljenu poljoprivrednu parcelu. Po nepisanom padobranskom pravilu, drugar iz ekipe, Dragan Mitić Mita, prizemljio se odmah pored mene — za svaki slučaj.

Pri svakom skoku radili smo proračun zanosa vetra za okruglu rezervu. Pored proračuna, pre skoka smo izbacivali sondažnu traku od krep-papira da bismo praktično izmerili zanos. To je jednostavno kada imamo vidljive orijentire, ali problem nastaje kad se uđe u sloj stratusa: orijentiri se izgube, a mi nismo imali druge navigacione uređaje.

---

7. Otvaranje rezerve u Kraljevu — ljudski faktor

Drugo otvaranje rezerve dogodilo se u Kraljevu, pri trenažnom skoku iz „Vilge“. Opet — kombinacija ljudskog faktora i nestandardne opreme. Padobranske rezerve tada su bile značajno veće i teže, imale pilot-padobranče sa čeličnom oprugom, a upravljivost je bila ograničena na klizanje kupole.

Na skokovima sam uvek nosio analogni padobranski visinomer Altimaster i mehaničku štopericu. U grupnim skokovima dvojica iz tima imala su zvučni visinomer sa unapred podešenim alarmom; mahanjem ruku signalizirali bi „razlaz“ i otvaranje padobrana.

Slika: drugovi padobranci negde iznad Srbije, nisam na ovoj slici.

Moja ručica za aktiviranje glavnog padobrana bila je prebačena na desnu stranu (van standarda) i slučajno se zakačila za „klik“ kopču rezervnog padobrana — onu koja se u vojsci koristila za ranac sa municijom. Epilog: nemoguće povlačenje ručice glavnog padobrana. Padao sam brzinom oko 140 km/h. Prvo šok, zatim neuspešan pokušaj improvizacije, a onda brza reakcija i aktiviranje rezerve.

Prizemljio sam se između aerodromske zgrade i poligona sa padobranskim spravama. Priznajem, kad sam video kuda me nosi, dobro sam se uplašio. Po prizemljenju bio sam toliko bled da mi je tetka Ema, konobarica iz kafane, potrčala sa šećerom i vodom.

---

8. Film „Operacija padobranac“ — Portorož, 1988.

Proleće 1988. godine donelo je jedno nesvakidašnje iskustvo. Iskusni padobranac Tomislav Mašešić – Mačak okupljao je ekipu iz Srbije za snimanje američke koprodukcije, filma „Operacija padobranac“ u Portorožu. Velika je sreća i zadovoljstvo što sam i ja bio jedan od aktera te avanture.

Ekipa sa kojom sam skakao relativ-figurativne skokove važila je za jednu od najstručnijih u SFRJ. Kada je Mačak pozvao njih, ja sam upao kao najmlađi i najneiskusniji, i baš zato je moja radost bila ogromna. Snimanje je bilo veselo i živopisno; sećam se da nas je upravnik hotela u Portorožu zamolio da na doručak ne dolazimo uniformisani — ostali gosti su mislili da je u toku vojna invazija

U društvu legendarnih srpskih padobranaca i statista na snimanju filma „Operacija padobranac“, Portorož, proleće 1988. Ekipu su činili padobranci iz Beograda, Novog Sada, Subotice, Jagodine, Valjeva i ja iz Kraljeva, kao najmanje iskusan. Svi padobranci u toj akciji, osim mene, bili su vojnici ili oficiri 63. padobranske brigade. Sećanje je izbledelo, pa se ne sećam svih imena.

Tokom snimanja, Mačak je imao specijalnu ulogu — skok u vodu. Odradio je to precizno, po scenariju, ali je slana voda iz Portoroških solana napravila problem: po povratku u hotel, sva oprema, odeća i instrumenti morali su da se isperu slatkom vodom. Naravno, nije izostalo ni začikavanje od strane njegovih starih drugara.

 

Slika… Prva: Mačak na doskoku u vodu, druga: malo sam se gurao da kao najteži iskočim prvi u naletu.

Osim padobranskih scena iz helikoptera MI-8, snimala se i jedna scena izlaska iz helikoptera Gazela. Pilot, koji je došao iz Zagreba, insistirao je da radi sa padobrancima, pa sam zbog toga ostao u Portorožu još četiri–pet dana. Svi ostali morali su da se vrate na posao, a ja sam tada bio student, pa sam mogao da ostanem.

Krajem 1988. godine, na padobranskom takmičenju na sportskom aerodromu Lučko kod Zagreba, doživeli smo prijatno iznenađenje — isti pilot Gazele došao je da nas pozdravi i bodri u sportskoj borbi. Nažalost, njegovo ime sam potpuno zaboravio.

---

9. 63. Padobranska brigada na Kopaoniku

Posebno lep skok imao sam na Kopaoniku devedesetih godina, sa pripadnicima Nebeskih vidri iz 63. padobranske brigade iz Niša. 63. padobranska brigada je elitna jedinica vojske, nekada u SFRJ, a danas u Srbiji — tu nemam šta da dodam. Za taj skok dugujem zahvalnost dr Mirku Đorđeviću. Mogao je da me odbije na hiljadu načina, ali nije — samo je još jednom potvrdio da su padobranci poseban soj ljudi, sa obrazom i verom u druga po padobranu.

Kao učitelj skijanja na Kopaoniku, dobio sam informaciju da će padobranci iz Brigade doći na Kopaonik da izvedu nekoliko skokova. Odmah sam otputovao do aero-kluba u Kraljevu, zadužio padobran i spremio svu neophodnu dokumentaciju. Časove skijanja sam preusmerio kolegi. Tako spreman, stao sam ispred Mirka i upitao da li mogu da skočim sa njima. Dr. Mirko kao (major po činu tada) komandujući oficir je preuzeo na sebe veliki teret. Naravno prošao sam ček listu (trenaža u poslednjih dva meseca, padobranska knjižica, lekarsko uverenje, tehnička ispravnost padobrana) ali sam i dalje bio civil. Posle provere sve dokumentacije usledio je kratak odgovor: „Spremaj se“, potom predletni detaljni pregled i ulazak u helikopter.

To je teško opisati.. Priključiti se kao civil, ekipi profesionalaca, koji su starešine u vojnoj formaciji, prilikom izvođenja demonstracionih skokova u elitnom turističkom centru je bila nemoguća misija.

Ekipa padobranaca u helikopteru mi je većinom bila poznata iz ranijeg skakanja i takmičenja (sećam se samo par nadimaka: Ceki, Đure, Rašo, Vlado). Zaista mi je to bio jedan od najlepših skokova u padobranskoj karijeri. U kabini helikoptera sam se osećao kao drugar padobranac i to mi je prijalo. Kad su oficiri iskočili lagano sa merakom sam zakoračio u vazduh iznad najlepše srpske planine.

Iako je bilo visokih oblaka i nedostatka sunca duga zadržka u slobodnom padu mi je jako prijala. Pogledom sam mogao da obuhvatim celu planinu, sve ski staze, grebene sa kojih sam leteo paraglajderom, šume, ljude, divljač. Jednostavno rečeno grlio sam celu planinu u tom slobodnom padu. Prizemljenje je bilo po planu ispred hotela Grand, bezbedno kako smo i dogovorili na planu skoka. Lep je osećaj kad se zadatak odradi bez greške i potvrdi ukazano poverenje.

Dr Mirko je bio sam vrh državnog padobranstva: autor padobranske literature, trener, takmičar, nastavnik i lekar. Venčao se sa suprugom u slobodnom padu pri skoku u Kraljevu — zato izvod iz matične knjige venčanih dobija iz mesne kancelarije sela Sirča. Kasnije je padobransku karijeru nastavio u Americi. Teško ga je opisati, jer puno toga ne znam, ali za mene je ostao — legenda i izuzetan dobar čovek.

Fotografije: privatna kolekcija dr Mirka Đorđevića.

---

Iako je paraglajding od 1990. godine preuzeo glavnu ulogu u mom vazduhoplovnom životu, nastavio sam da skačem padobranom sve do 1994. godine, kada sam iz zmaja, u Vršcu, napravio svoj poslednji skok. Sa mnogim vazduhoplovcima iz aero-klubova nastavio sam da letim paraglajderom.
Ono što je najvažnije — bez obzira na sve životne oluje, svi smo ostali dobri drugari…

Film „Operacija padobranac“ — Portorož, 1988

POGLAVLJA: